Коме у Београду сметају Република Српска и Милорад Додик?

Шта се то догађа на релацији Србија - Српска или, прецизније, између Милорада Додика са једне, и бројних коалиционо-кохабитационих партијских лидера у матици? Најпре су га безмало сви вукли за рукав до се појави на њиховим предизборним митинзима, а онда му приговарали што је утицао на резултат избора.

Касније му је један од њих јавно поручио да „није баш за укидање геноцидне творевине, али да је за њено добро треба утопити у јаку, функционалну и ефикасну БиХ". А када му је Додик у име Српске, коју врло легитимно представља, равном мером одговорио да са таквима неће моћи да сарађује, оптужен је да се меша у састављање владе у суседној држави. Како то објаснити?

Неки београдски аналитичари сматрају да је то само краткорочна варка страначких лидера у Србији да пажњу јавности пребаце на другу обалу Дрине са бројних домаћих проблема на које нико нема јасне и уверљиве одговоре. На Косову се не може ни напред ни назад, а ни овако како је ником није прихватљиво, нити је било ко током предизборне кампање понудио неку свежу и одрживу идеју. Европску унију као циљ, са или без алтернативе, програмски су прихватиле, изузев једне, све политичке странке у Србији, али услови се непрестано мењају и допуњују, термин прикључења је далек и неизвестан, па ће о добицима и губицима који их тамо чекају причати они који доживе. О све тежој социјално-економској ситуацији и све мрачнијим развојним прогнозама да и не говоримо.

Други, опет, сматрају да се Чеда Јовановић није тек тако изнебуха окомио на Српску и Додика него да је напросто, за разлику од других, на директној вези и добро обавештен да после Косова нова тура завртања руке Београду неће бити везана ни за Војводину ни за Санџак, него за Републику Српску. Уосталом, свако писмен могао је да сазна од „Данасовог" дописника из Америке да се Тадићу замера што током два мандата није обуздао Додика, и да се сада од Николића очекује да то уради. Чеда је изгледа на све спреман, али је то прерано јавно саопштио, па је себи и код Дачића и код Тадића отежао улаз у коалициону владу. А без бар комадића власти никоме није потребан ни изнутра ни споља, ма каква и колика била та спремност, док као потпредседник владе или министар важног ресора у страначки хетерогеној влади може да утиче.

Има их који верују да је проблем што се Додик, ипак као човек са стране, умешао у предизборну кампању у Србији, иако тамо никоме није долазио непозван. Напротив, био је често позиван и радо виђен гост у Београду, и од власти и од опозиције, као што је и све кандидате из матице срдачно угошћавао у Бањалуци. А у предизборним иступима у матици претенденти на власт су, наравно, много радије помињали Српску као национални успех него Косово као национални неуспех. Да ли зато што је то допринело да Николић постане председник, а Тадић готово известан премијер, или пак зато што није било довољно да Тадић остане председник, а напредњаци формирају владу, тек после избора је испало да је Додик својим ангажовањем онемогућио да дође до изражаја аутентична изборна воља грађана Србије.

Можда би једино деловало логично да је полемиком са Чедом Јовановићем на трибини Танјуга оборио изборни рејтинг ЛДП-а, али је овој странци, њеном лидеру и њиховим бирачима увек било важније шта мисле на Башчаршији него у Господској улици.

Истини за вољу, опстанак и афирмација Републике Српске су и раније иритирали радикале српске демократске револуције. И није то само зато што у Вашингтону и Бриселу кажу да треба тако, него зато што сматрају да је Српска „једини успех бившег режима", који треба да буде апсолутно и без остатка историјски негативно вреднован. Није важно што је Чедина икона Ђинђић пекао вола на Палама, што је Додику због помагања опозиције у Србији био забрањен прелаз преко Раче, што је после тога прва постоктобарска гарнитура у Србији пружила руку владајућем СДС-у, а не опозиционом СНСД-у, итд. Не помаже ту ни што Република Српска дели европску оријентацију „европске Србије" јер се у Бањалуци у то не заклињу баш сваки дан и у свакој прилици, никада не говоре да нема алтернативе, пожељно европејство никад не стављају испред националног интереса, нити, како је приметила једна београдска новинарка, у председничком кабинету виси плаво-жута застава. Напротив, криза у еврозони и најава о престројавању ЕУ на рачун пријема приправника обориле су изборни рејтинг највећих евроентузијаста у Србији и дале за право Додиковом трезвенијем приступу евроинтеграцијама, па је љутња на прекодринске назадњаке тим већа.

Могуће је да се можда већ помало ради и о зависти код неких српски политичара према Додику. Оно по чему Српска импонује немалом делу Србије јесу уједињеност народа око националних циљева, убедљива већина у парламенту, страначки компактна влада, храброст и одлучност харизматичног председника. Тим више што је код куће све супротно: нејединство око главних националних циљева, подељено бирачко тело, јака опозиција, председник и влада из странака које неће заједно, неизвестан састав коалиционе владе, као и датум њеног формирања. Сигурно је да они који тако мисле у Србији претерују и у хваљењу стања преко Дрине и у куђењу стања код куће, али у предизборној кампањи су многи кандидати и странке баш играли на то претеривање и тражили Додика да помогне. Е, пошто су сада сви релативно незадовољни резултатом избора, изузев Дачића који је први после избора допутовао у Бањалуку, на овај или онај начин кажу да Додик није ни требало да се меша.

Али, ако се ствари буду одвијале према очекивању, поред Николића, који је инаугурисан за председника Србије, матица ће ускоро добити и Тадића за премијера и Дачића за јаког вицепремијера, а Додик ће уместо једног (јаког) имати три (слабија) савезника у Београду, по линији „специјалних и реципрочних веза". А пошто су те везе афирмисане међународним споразумом, неће ваљда сметати ни Чеди, као што ни његов евентуални ангажман у неком мање важном ресору неће те везе много пореметити.