Летећи циркус САД-ЕУ-БиХ

(Нови Репортер, 21. 12. 2011)

Прије нешто више од четири деценије, група генијалних британских комичара, аутора „Летећег циркуса Монтија Пајтона“, снимила је једну од антологијских епизода те серије, посебно запамћену по фрази: „Нико не очекује шпанску инквизицију“. У пародији средњовјековног лова на јеретике, они су се на урнебесно духовит начин наругали људској ограничености и фанатизму. Срећом по њих, Џон Клиз, Грејем Чепмен, Тери Џонс и остали „пајтоновци“ нису креирали такве бравуре у Босни и Херцеговини крајем 2011. године. Јер, били би глатко поражени од данашњих актера лимитираности и заслијепљености у БиХ, па би им само преостало да смртно озбиљно истакну бијелу заставу и скрушено признају: „Сви очекују инквизицију“. Додуше, у фамозном преком суду, резервисаном за ову земљу, више не сједе високопозиционирани католички свештеници са Пиринејског полуострва, већ секуларне политичке фигуре, стациониране у Вашингтону, Бриселу, Стразбуру и Сарајеву. Почасна, водећа позиција у том тијелу, као што то данас и доликује, припада шефици Стејт департмента Хилари Клинтон. Дакле, истој особи која је 14. децембра имала састанак са актуелним предсједавајућим Предсједништва БиХ Жељком Комшићем.

„Хрватски“ представник, изабран на функцију гласовима Бошњака, усхићено је пожурио да се подобним медијима у завичају похвали „величанственим дометима“ сусрета са државним секретаром САД. Заиста, нема дилеме да тој категорији припада, прије свега, обећање Хилари Клинтон да ће Босна и Херцеговина на самиту западне војне алијансе у мају 2012. у Чикагу „отпочети свој завршни процес постајања пуноправном чланицом НАТО-а“. На страну језичка незграпност те формулације, али, треба бити нарочито инфантилан, па приписати енормну тежину било каквим футуристичким егзибицијама с потписом супруге Била Клинтона. Првенствено због тога што је познато да је она прије два мјесеца, у интервјуу америчкој телевизијској мрежи НБЦ, изјавила да ће се крајем наредне године, по истеку првог, а можда и јединог предсједничког мандата Барака Обаме, повући из политике, односно, „вратити приватном животу“, ма шта то значило у браку са најпознатијим власником откопчаних панталона у новијим хронологијама глобалне јавне сцене.

Аутизам: Наравно, бесмислено је узимати здраво за готово све што изађе из уста из којих се својевремено чула безочна лаж о бјежанији пред „српском снајперском ватром на аеродрому у Тузли“, двије сезоне након потписивања Дејтонског споразума. Међутим, упадљива безвољност, већ извјесно вријеме уочљива у „активностима“ Хилари Клинтон, бар у сегменту доступном обичним смртницима, свједочи да овога пута нема шале. Ипак, и у таквим околностима, ноторно недобронамјерну, али и потпуно блазирану жену није ништа коштало да саопшти усплахиреном путнику из далеке БиХ оно што је желио да чује – да ће се послије скупа у Чикагу идућег прољећа кренути с примјеном такозваног Акционог плана за чланство (МАП) у НАТО-у за „немогућу државу“ са Балкана. Пред сјајем у очима припадника сарајевског естаблишмента при помену свих могућих ступидних скраћеница, уобличених у вашингтонско-бриселском новоговору, пада ничице било каква рационална аргументација. Узалудно је подсјећање на податак да је Хрватска била седам година у МАП-чекаоници прије него што је ушла у НАТО, или да ће Македонија, по свој прилици, напунити 13 љета с том етикетом док званично не упозна чари ратовања за Ујка Сема по недођијама Блиског истока.

На том нивоу, полемика је тек разлог за равнодушност Жељка Комшића и његових истомишљеника.

Али, када изразита већина грађана Републике Српске, у сваком иоле објективном истраживању, манифестује гнушање спрам НАТО-а, за „предсједавајућег Предсједништва“ то већ има значење црвене мараме у кориди. Док не дође тренутак да се сагледа може ли таква, готово колективна воља у РС, да ескивира Сцилу сарајевско-западних агитатора за улазак у НАТО и Харибду „прагматичара“ унутар бањалучких политичких координата, различитих само по томе што идентични циљ правдају „реализмом“, а не „идеализмом“, кључни детаљ постаје све огољенији. Јер, војни аспект „евроатлантских интеграција“, у садашњој фази, представља брдо иза кога се назире приоритетна намјера САД и НАТО-а да, посредством књижења на нивоу БиХ, преузму контролу над 68 „перспективних војних локација“ у РС и Федерацији. У том домену, Комшић и његов страначки шеф Златко Лагумџија, у суштини, препуштени су сами себи, јер дипломатски притисци на терену, интонирани на тај начин, одавно немају тежину као у вријеме Педија Ешдауна. Тандему из СДП-а „помоћ“ је обећана када је ријеч о питањима нижег ранга.

Попут, рецимо, формирања новог Савјета министара БиХ. Иако је већ преокупирана паковањем стварних и менталних кофера у Стејт департменту, пошто година прође зачас, Хилари Клинтон је уложила довољно концентрације да интерпретира мантру коју су јој здруженим снагама предочили најближи сарадници и Жељко Комшић. Значи, бошњачка политика је ОК, а препреке на њеном путу треба уклонити – прво Хрвате, јер су лакши залогај, а затим и Србе. Или, како Клинтонова каже: „Онима који нису за договор и не желе договор и рјешавање проблема, треба дати одређени рок, а након њега, уколико не буду спремни за договор, треба наставити без њих, а они своју нову шансу треба да траже на неким идућим изборима у БиХ.“ Јасно је да је та алузија упућена на адресу два ХДЗ-а и да у Министарству спољних послова САД уопште не сумњају у депеше о фуриозним „успјесима“ платформашке коалиције у Федерацији, као и у констатације да су Драган Човић и Божо Љубић главни кочничари понављања истог рецепта на нивоу БиХ. Али, тако то бива када идеологија тотално засјени реалност. Не у случају водећих особа осовине СДП-СДА, јер Златко Лагумџија и Сулејман Тихић сасвим добро знају да је њихово верглање о томе како предводе мултиетничке странке - најобичније позориште за странце. Дакле, лакрдија, међутим, са одређеним резултатом, и то ван БиХ. Невјероватно, али истинито, баш као и посљедња секвенца дијалога Жељка Комшића и Хилари Клинтон. Наиме, „предсједавајући“ се пожалио да БиХ, иако дио Европе, „често наилази на боље разумијевање САД него неких европских земаља“. На то је америчка „госпођа министарка“ учинила безазленим све лудорије Живке из Нушићеве комедије, јер поента Хилари Клинтон звучи крајње опасно, у свом вриједносном аутизму: „То није куриозитет, већ разумљива чињеница, с обзиром на то да су САД, као и БиХ, плурална, мултиетничка, друштва.“

Дијагонала: На Старом континенту је, нормално, након те опсервације завладао хаос. Ипак, русвај се није баш раширио од Рејкјавика до Владивостока, већ се задржао у границама Европске уније. Институција која симулира глас народа у структури ЕУ пожурила је да докаже Стејт департменту и Жељку Комшићу да и „Еуропејци“ властити мултикултурализам за трку имају. Из Брисела су експресно послали извјестиоца Европског парламента за западни Балкан Дорис Пак, прво на конференцију бх. политичара у Каденабији на сјеверу Италије, а онда и на скуп о људским правима у Бањалуци. Опис њеног професионалног задатка био је једноставан – подсјетити „тронационалну аждају“ из БиХ, али и Великог Брата из Вашингтона, да у земљи уобличеној између Србије и Хрватске сви морају да се воле. Баш онако као Нијемци и Турци, Холанђани и Мароканци, Французи и Алжирци или Британци и Пакистанци. Међутим, чудна госпођа је овога пута нешто побркала. У прошлости, Дорис Пак је неоправдано означена као велики заштитник католика на простору бивше Југославије, вјероватно због припадности Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) из Њемачке. Али, њено разумијевање за папине сљедбенике завршавало се недалеко од Загреба, на граничном прелазу на Сави, пошто су бх. Хрвати од „извјеститељке“ увијек могли да чују само то да је сјајно бити бошњачки роб. За Србе, таква реторика се подразумијевала.

Ријечи хвале биле су искључиво намијењене концептима из Сарајева. Све до посљедња два „хепенинга“. Тада је Дорис Пак доживјела нирвану и напрасно почела да смјешта епицентар проблема у Федерацију, док је РС, наводно, окарактерисала као оличење функционалног уређења, којем треба да тежи и други ентитет у БиХ. Чак је поменула и Кипар, подијељен на грчки и турски дио, као модел оптималан за Босну и Херцеговину. Онда је услиједила салва хистерије на њен рачун из централа СДП-а и СДА. Покуњена, Дорис Пак је тврдила да није рекла то што, по свој прилици, јесте изјавила и у чему, са становишта РС, без обзира на контроверзну и ексцентричну ауторку, нема ништа лоше. Али, заморно је када иста особа фалсификује сопствену биографију „покајничким“ ријечима: „Кад год сам говорила о БиХ, то сам чинила имајући у виду интересе земље као цјелине, а не заузимајући нечију страну.“ Још гротескнији био је покушај Дорис Пак да заустави сарајевску лавину коју је покренула, финалном констатацијом: „Стога, погрешно тумачење мојих изјава у Италији треба зауставити.“ Дакле, „фрау“ је, по параметрима накнадне памети, могла бар да постане пандан Вилијема Монтгомерија, а завршила је као отужна копија Џавида Ниманија, комунистичког функционера који је почетком осамдесетих покушао да стопира цурење информација у свијет о албанским демонстрацијама у Приштини чувеним трагикомичним вапајем: „Зауставите Ројтерс!“

Нажалост, нема никог ко данас може да заустави Европски парламент и близанца тог тијела - Савјет Европе, додуше, са дупло већим бројем земаља-чланица. Та два конкурента лондонског Хајд парка у дисциплини говорништва без икакве одговорности и посљедица неуморно штанцају разне документе, све бизарније од бизарнијих. ЕП је, на примјер, затражио од Русије да понови парламентарне изборе, при чему су посланици који су гласали за такав став заборавили да погледају на мапу и да се увјере колико је Руска Федерација већа од читаве ЕУ. Или, да бар на интернету установе да политички, економски, а посебно војно, Русија без проблема може да парира Бриселу. Али, не може Стразбуру, јер за небулозе Савјета Европе још нису пронађене одговарајуће инјекције. Док ЕП преферира разне „резолуције“, братији и сестринству из СЕ дражи су „извјештаји“. Један такав односио се и на Русију, пун пацки упућених Москви, а други је био примјеренији капацитету Савјета Европе – односио се на БиХ.

Иако су „мониторинг“ СЕ званично потписале три жене, од чега двије нису делегати у Стразбуру, већ чиновници у сарајевској канцеларији Савјета, јасно је да је сива еминенција есејчића о „неизвјесној европској будућности“ Босне и Херцеговине, у ствари, човјек из Анадолије, предсједавајући Парламентарне скупштине СЕ Мевлут Чавушоглу. Наравно, апаратчик владајуће исламистичке партије из Мале Азије у длаку је преписао сва запажања Хилари Клинтон током сусрета с Комшићем, а посљедња биједна карика у том ланцу био је Савјет за имплементацију мира (ПИЦ), тијело у којем какви-такви Европљани, уз изузетак руског амбасадора Александра Боцан-Харченка, послушно климају главама вашингтонско-истанбулској дијагонали. Ту дефинитивно не помаже шпанска инквизиција, али, може да буде од користи алтернативни призор из „Монтија Пајтона“. Онај у коме се чују ријечи: „А сада нешто потпуно другачије.“