Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Марко и Латинка и Срби ван Србије |
четвртак, 18. јун 2015. | |
(Пресс РС) "Марко Никезић је сматрао да Србија не треба да има неку врсту политичког протектората над Србима ван Србије, и да ако се иде на демократско друштво, било би логично претпоставити да ће се у свим републикама штитити права Срба. То може неком дјеловати наивно политички, али, нажалост, искуство је то потврдило", изјавила је Латинка Перовић ономад у интервјуу за Недељник (11. јун о. г.). За млађе и заборавне треба рећи да је Никезића и Перовићеву, октобра 1972. године Тито смијенио са чела СК Србије као "либерале" и опозицију званичном политичком курсу СКЈ. Али и то да су Марко и Латинка, популарни међу интелектуалцима, остали запамћени као најумнији и најобразованији комунистички кадрови које су Срби имали од 1945. наовамо. Залагали су се за демократију, владавину права, реформу привреде, отварање према свијету и представљали "пропуштену шансу Србије да се укључи у модерне европске токове". Уз искрено поштовање за обоје, сјећам се да је Никезић, још на власти, заиста био изјавио да "Срби у Хрватској и БиХ своје проблеме треба да рјешавају у Загребу и Сарајеву, а не у Београду". Звучало ми је тужно и ружно и док смо живјели у заједничкој држави и Београд био престоница не само Србије него и СФРЈ. А послије свега што се у међувремену десило још ми тужније и ружније звучи Латинкина оцјена да је "искуство потврдило Маркову наивну претпоставку да ће демократија штитити права Срба изван Србије". Видјели смо шта је "искуство потврдило"! Туђманова демократија у Хрватској, коју су признали и ЕУ и САД, избрисала је Србе из устава, истјерала с посла из државних институција, а онда их десетковала или одувала „Олујом". Изетбеговићева демократија, такође уз благослов "међународне заједнице", уставно равноправне Србе најприје је прегласавала у скупштини, предсједништву и влади, а затим спорним референдумом и отргла од Југославије. Да ли је Латинка Перовић можда хтјела да каже да отпор том насиљу, без резултата у Хрватској, није вриједио толиког страдања и разарања? Али по истој логици и Латинкина партизанија би испала промашај с обзиром на толике српске жртве за заједничку државу која је пропала. Или пак она сматра да је Србија принципијелно требало да препусти Фрањи и Алији 40 одсто Срба, који су ван њених граница живјели у СФРЈ, да не би испало да "над њима држи политички протекторат"? Да је прије мислила на ово друго, упућује њена успутна похвала актуелној власти Србије због "немијешања у јединство БиХ". Које црно "јединство" док Бошњаци упорно и агресивно траже цијелу БиХ, Хрвати вапе за Херцег-Босном и отимају се из Федерације, а Срби грчевито бране дејтонску Републику Српску? Не велим да је на јединство ставила наводне знаке, али и без њих то представља нехотице цинизам. Какво '"немијешање" када Србију управо на мијешање међународно обавезује статус гаранта Дејтонског споразума. И док су га његови творци годинама кршили отимањем ентитетских надлежности, власти у Београду, ова као и претходне, нису дизале глас да се врате Републици Српској. Најјаче што се од тамо могло чути јесте да ће "Србија подржати сваки равноправан договор три конститутивна народа", али сада изгледа "међународној заједници" ни то није довољно. Већ одавно се остварила идеја Марка и Латинке да "Србија не треба да има неку врсту политичког протектората над Србима изван Србије", али зато су протекторат, са диктаторским бонским овлашћењима, над њима на смјену преузели Петричи, Ешдауни и сл. Зато је сада, благо нама, боље Србима и у Србији и Српској, а укључени смо и у „модерне европске токове" од којих и саме Европљане боли глава. |