(Ni)kakva „evropska budućnost“ BiH?

Pošto se u BiH u oktobru okončaju lokalni izbori, političke prilike u ovoj zemlji ponovo će biti u znaku novih-starih rasprava o ustavnom (pre)uređenju ove zemlje; a sve to, kako se u javnosti predstavlja već godinama, u cilju (o)kretanja BiH ka „evropskoj budućnosti“, odnosno ka članstvu u EU. No, ako je EU zajednica koja počiva na kompromisu i mirnom razrešenju unutrašnjih političkih konflikata - a upravo tako je međunarodni činovnici na privremenom radu u BiH predstavljaju - onda je ne samo „evropska budućnost“, već i sam opstanak te zemlje, najblaže rečeno, upitan. Tim pre što niko među tim činovnicima nema ni jasnu ideju, ni viziju dugoročno održivog političkog kompromisa među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima u BiH, a da neko od vodećih srpskih, hrvatskih ili bošnjačkih političara ne iskaže sumnju ili, pak, bude rezervisan prema rešenjima koje nude strane diplomate u Sarajevu. Bolje rečeno, uvek je barem jedna od tri strane sumnjičava prema stranim ponudama, pre svega strahujući da ne izgubi i ono što ima u sadašnjoj BiH, pri čemu na svakoj strani misle da i to što imaju, nemaju u dovoljnoj meri.

Bosanski Frankeštajn

Ključni razlog opšteg nezadovoljstva u BiH nalazi se u činjenici da postojeću BiH utemeljenu Dejtonskim sporazumom (zato je svi i zovu „dejtonskom“ bez obzira na simpatije ili antipatije) retko ko među njenim stanovnicima iskreno doživljava kao svoju zemlju. Dajući podršku postojećim nacionalnim političkim elitama, u nedostatku boljih, Srbi, Bošnjaci i Hrvati se, zapravo, ponajpre mogu predstaviti kao tri razroka oka na jednoj glavi, pri čemu ono srpsko gleda na istok, hrvatsko na zapad, dok je ono srednje, bošnjačko, zagledano samo u sebe, s tim da se počesto sumnjičavo okreće, čas na levu, čas na desnu stranu. Pošto je, dakle, takva spodoba osuđena da se kreće bez jasnog pogleda, sve pipajući rukama ispred i pored sebe, kako se ne bi stropoštala, našle su se osobe koje su je i stvorile i ubedile da joj pomažu tako što je za ruke pridržavaju pokazujući joj put, dakako, onaj put kojim oni smatraju da ovaj čudovišni bosanski Frankeštajn treba da se kreće. Čudovište se nekako i kreće dok ga njegovi vodiči/st(v)araoci s razumevanjem drže za ruke, s tim da ga, istovremeno, neprestano opominju da sva tri oka drži zatvorena, jer se, po njihovom ubeđenju, spodoba tako neće uplašiti prostora kroz koji ga vode. Ali, čim vodiči/st(v)araoci požure, po nekoj njihovoj potrebi, pa svoje „čedo“ naglo trgnu za ruku, a ono instinktivno otvori sva tri oka, pa i samo u strahu zadrhti - zemlja ispod njih se tako zatrese da, u isti mah, svi pretrnu od straha da se ne stropoštaju. Tim pre što pogotovo vodiči/st(v)araoci i sami osećaju da je ta zemlja toliko rovita da se u nju može propasti i pri malo snažnijem tresku.

Možda se ovaj pokušaj metaforičkog prikaza stanja u kojem se već godinama nalazi BiH može učiniti suviše grub, imajući u vidu trinaestogodišnje „napore“ stranih tutora da bosanskog Frankeštajna nekako načine sposobnim za samostalan život. No, posle brojnih operacija i različitih vežbi, tutori i dalje ne veruju da će njihovo „čedo“ moći da preživi samo bez njihove pomoći u lokalnom političkom okruženju. Zato, svesno ili ne, upravo su stranci, što na privremenom radu u BiH, što kao povremeni gosti, najverniji pobornici ovog metaforičkog prikaza. Oni (ne)svesno održavaju u životu bosanskog Frankeštajna kao kakvo mitološko biće, a da, s druge strane, ne znaju kako da svoju dragu spodobu prilagode za samostalan život. Pri tome, oni (ne)namerno previđaju samo jednu „sitnu“ činjenicu: tom biću nikada nisu ni dali pravu priliku da se brine samo za sebe. No, izgleda da sada kod vodiča/st(v)araoca polako sazreva svest o tome da svoju dragu spodobu treba pustiti da korača sama, s tim da joj se vodiči/st(v)araoci nađu uvek pri ruci, u slučaju da spodoba negde posrne. Izgleda, u stvari, da su konačno vodiči/st(v)araoci malo ohrabrili i sebe i svoje „čedo“ da se ono može malo slobodnije samo kretati, no i dalje ne znaju kako da zaleče urođenu razrokost kod bosanskog Frankeštajna. Oni su, zapravo, uvereni da ta „boljka“ u budućnosti može predstavljati veliki problem za zdravlje njihove drage spodobe; tim pre što i neki među njima - pored međusobno različitih, a ponekad i suprostavljenih pogleda - primećuju kod sebe prve simptome razrokosti.

Bosanskohercegovački „evroentuzijasti“ u zemlji i van nje posebno su, izgleda, pogođeni briselskom „strategijom“ pristupanja zemalja zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Imajući u vidu da ta „strategija“, kako naglašava Doris Pak, podrazumeva princip „regate, a ne karavana“, ne treba posebno objašnjavati da je BiH posustala na začelju „regate“. U poslednje vreme čak se i u krugovima „civilnog društva“ u BiH, u kojima se poslovično nalazi najveća količina „evroentuzijazma“ po glavi stanovnika, može jasno i glasno čuti da bi u Briselu trebalo da propišu blaže uslove za prijem BiH u EU, prosto zato što unutrašnji politički dogovor o budućnosti BiH nije ni na pomolu, a zemlja ionako poseduje komplikovan sistem odlučivanja i veoma specifične probleme. To su, dakle, neki znaci na osnovu kojih se već sada može zaključiti da je i dalje mnogo manje verovatno da BiH dođe do cilja „regate“, makar i sa velikim zaostatkom; tačnije, nezgrapni bosanski Frankeštajn ima mnogo više šansi da se i pre cilja skrši i potone zajedno sa svojom jedrilicom.

Američko-ruska „nova realnost“ u BiH

Možda je ključni razlog za to činjenica da neobičnog učesnika „regate“ ne predvode oni koji su formalni organizatori ovog svojevrsnog takmičenja; bosanskog Frankeštajna, u toj trci, vode više iz Vašingtona nego iz Brisela, a kako je i sama njihova draga spodoba „sklopljena“ da ne bude sasvim u skladu sa sobom, vašingtonski vodiči/st(v)araoci to i nameću kao prvenstveno svoj zadatak. 

Uostalom, bošnjački političari već godinama iščekuju političku pomoć američke administracije, nadajući se da jedino ta pomoć može biti presudna za ostvarenje njihovog sna o „jedinstvenoj Bosni“. Međutim, sem retoričke, svaka druga vrsta političke pomoći iz Vašingtona do sada nije bila od koristi u onoj meri u kojoj su to očekivali potražioci. Zato sada predsednik vodeće bošnjačke partije SDA, Sulejman Tihić, ne žuri u političke pregovore o ustavnim promenama, a to odavno ne čini ni Haris Silajdžić. Oni, prosto, čekaju da iz Stejt dipartmenta oslušnu „povoljnu“ vremensku prognozu za BiH, i to takvu da se mogu nadati da će njihov deo zemlje sunce iz Vašingtona silno obasjati (kao u vreme Klintonovog mandata i prve polovine mandata DŽordža Buša Mlađeg) a da će ostale krajeve zemlje, u kojima Tihićevih i Silajdžićevih sledbenika nema, zahvatiti takva „nepogoda“ od koje se njihove srpske i hrvatske komšije više nikada neće oporaviti. Uostalom, Tihić je otvoreno poručio da „ozbiljnih razgovora o ustavnim promenama neće biti dok ne budu završeni izbori u SAD, odnosno ne pre proleća sledeće (2009. op.a.) godine“ .

Iz Vašingtona, pak, u poslednje vreme stižu poruke bošnjačkim političarima da bi trebalo ozbiljno da razmisle o odstupanju od svog maksimalističkog cilja, ali nije jasno s kojom merom odstupanja sarajevskih unitarista računaju njihovi vašingtonski prijatelji. Najviši američki zvaničnici zaduženi za ovaj deo sveta za sada nude neku vrstu retoričkog kompromisa koji bi, kasnije, doveo do centralizacije institucija BiH. „Republika Srpska je činjenica na terenu. To je, podsetiću, činjenica koja je prihvaćena i pre Dejtona i potpisana u Ženevi. Danas je (...) pitanje vrlo relevatno: služi li Ustav BiH državi kako treba i služe li vlade u BiH svojim narodima. Međutim, to je pitanje na koje odgovor može pronaći samo narod u BiH. Mi možemo imati svoje mišljenje o tome; takođe, spemni smo pomoći ljudima u BiH da sprovedu ustavnu i svaku drugu reformu ako se dogovore o tome“, nedavno je izjavio Kristofer Ho, pomoćnik američkog državnog sekretara za Centralnu i Južnu Evropu . Stavovi ovog visokog činovnika izneti su, međutim, ne samo radi amortizovanja bošnjačkog maksimalizma, već i kao neka vrsta preteće poruke navodnom srpskom secesionizmu u RS koji, istini za volju, u političkoj praksi među Srbima ne postoji ni u približnoj meri, kako se to servira iz Sarajeva. „U osnovi, pitanje današnje RS je političko i pravno pitanje. Ona ne postoji izvan okvira BiH. Dejtonski Ustav se ne može naručivati a la cart: ne može niko reći 'pristajemo na Dejton jer nam je dao RS, ali nam se ne sviđaju ostale institucije u BiH'. To je nelegitimna i neodrživa pozicija. S druge strane, ne možete reći ' hoćemo se rešiti oba entiteta, ali ćemo zadržati neke druge stvari koje nam se sviđaju u Ustavu. To je bio paket-aranžamn koji je kasnije dograđen amandmanima. Mogućnost daljih amandmana postoji, ali, da vam pravo kažem, ne vidim da trenutno u zemlji ima dovoljno konsenzusa da bi se taj proces pokrenuo. Lično mislim da bi promena bila dobra, ali to je odluka naroda u BiH“, zaključuje Kristofer Ho. 

To što „lično misli“ ovaj visoki diplomata, već je elaborisala Rozmari di Karlo, pomoćnica zamenika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. I ona, dakako, upućuje istovetnu poruku da su „granice BiH nedodirljive, a da su odnosi među entitetima definisani“, te da „svako ko želi menjati Dejtonski sporazum, mora to uraditi uz saglasnost svih u BiH“ . Međutim, „Dejton je jasan - entiteti imaju svoje ovlasti, a da bi država funkcionisala, posebno kao član EU, ona mora imati jake državne ustanove. Ne samo u oblasti finansija, vojske i bezbednosti, već i poljoprivrede (...) Stalno mi poljoprivreda stoji pred očima. EU traži da postoji jedan sistem poljoprivrede u zemlji i on će se morati harmonizovati u skladu sa EU principima i zahtevima“, doslovce kaže Rozmari di Karlo . 

Nije, dakle, teško zaključiti kako su gotovo sve američke diplomate zadužene za ovaj deo sveta u izvesnoj meri izmenili pristup u procesu civilizovanja njihove drage spodobe. Uostalom, čak je i Ričard Holbruk u javnosti počeo da izbegava da se služi sličnom metaforom - da je „dejtonski“ Ustav BiH „ludačka košulja“ - tako da bi se moglo primetiti kako su američki diplomati i bošnjački lobisti u Vašingtonu od „jastrebova“ postali maltene „golubovi mira“: politiku žestokih pritisaka prema RS i teške optužbe na račun Srba smenili su „saveti“ i „lične misli“ koji se predstavljaju kao podjednako prijateljski i prema Bošnjacima i prema Srbima. 

Na to je, dakako, ponajviše uticala promena međunarodnih okolnosti i odnosa u regionu nakon samoproglašenja i priznanja tzv. „Republike Kosovo“, kao i promene unutrašnjih političkih prilika u BiH. 

Primera radi, umesto jednog Alije Izetbegovića koji je znao „beskompromisno“ da prihvati gotovo svaki „veliki“ američki diplomatski predlog, Bošnjaci su danas politički podeljeni između Harisa Silajdžića i Sulejmana Tihića: prvog koji je iz maksimalističkih razloga znao da odbije inicijativu (koju su, u osnovi, američki diplomati pripremili) o ustavnim promenama u proleće 2006. godine; i drugog koji ni tada nije sumnjao u američku pomoć, a sada gaji barem ista očekivanja od nove administracije u Vašingtonu.

Izgleda, pak, da će stepen ostvarenja tih očekivanja zavisiti manje od Vašingtona, a mnogo više od (ne)spretnosti američkih diplomata u samoj BiH. Kada je profesor vašingtonskog Univerziteta za nacionalnu odbranu, Stiven Mejer, nedavno u Sarajevu uzburkao bošnjačku javnost izjavom da je „vrlo verovatno da za pet godina BiH neće postojati“ , navodno uznemirene bošnjačke političare zbog moguće secesije RS - koju je Mejer prognozirao, ali i podvukao da „vlasti RS nisu spremne na to“ - morao je da umiruje i sam američki ambasador u Sarajevu, Čarls Ingliš. Ingliš je saopštio da su to Mejerovi „lični stavovi“ i da „ne predstavljaju stavove Vlade SAD“, te da je „zgrožen Mejerovim neupućenim i nerazboritim gledištima“ . 

„Vlada SAD će nastaviti da podržava i brani ovaj sporazum. Bilo koja naznaka da bi referendum o secesiji mogao biti održan od strane RS, ili bilo kojeg drugog dela BIH, neprihvatljiva je i opasna“, saopštio je je Ingliš, doslovce poručujući da „BiH čeka sjajna budućnost“. 

No, izgleda da ta poruka nije zadovoljila političke Bošnjake, koliko ih, u stvari, onespokojava činjenica da američki diplomati trenutno nisu spremni na snažan politički pritisak u pravcu razvlašćenja RS. Oni su, u stvari, i sami skloniji uverenju da „BiH više nije tako važna za SAD“, kako navodi Stiven Mejer odgovarajući na pitanje: da li veruje da bi SAD dopustile nestanak BiH kroz pet godina? „Postoji mala grupa, takozvana bosanska mafija, u američkoj vladi, koja bi bila razočarana, ali to ne bi postalo pitanje predsednika (...) Ovaj deo sveta nije baš toliko bitan za SAD i njihovu administraciju“, ustvrdio je Mejer . 

Ipak, teško bi se moglo govoriti o tome da su bošnjački političari zatečeni činjenicom što su američke diplomate u BiH nemoćne da što snažnije podupru unitarističke političke zahteve u Sarajevu. Pre bi se moglo reći da su politički Bošnjaci, nakon sastanka Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira u BiH (PIC) u junu mesecu, postali svesniji političke realnosti u zemlji, snažno omeđene komplikovanim međunarodnim prisustvom. Tada su se, kao nikada pre, u prvom planu pojavili različiti stavovi SAD i Rusije o zatvaranju Kancelarije visokog predstavnika u BIH (OHR) i transformaciji u Kancelariju specijalnog predstavnika EU (EUSR). Istovremeno, uspostavljen je konsenzus u UO PIC - znači i između SAD i Rusije - da ustavne promene nisu uslov za zatvaranje OHR-a. 

Diplomatski predstavnici Rusije i SAD u UO PIC nisu se, zapravo, složili oko termina potpunog gašenja OHR-a. U kominikeu sa junske sednice UO PIC navedeno je pet konkretnih uslova koje je potrebno ispuniti za zatvaranje OHR-a: rešavanje pitanja državne imovine i nepokretne vojne imovine, pravno utvrđivanje statusa Brčko distrikta, uspostava fiskalnog veća na nivou BiH i usvajanje strategije za rešavanje slučajeva ratnih zločina. Iz Kancelarije u kojoj stoluje Miroslav Lajčak odmah je lakonski saopšteno da je pomenute uslove „moguće ispuniti za nekoliko meseci ako bude političke volje“ , s čim se u načelu slažu bošnjački političari i američki diplomati.

Srpski političari su, međutim, ubeđeni da će Bošnjaci opstruisati rešavanje svih pet uslova, sem ukoliko ne dobiju mogućnost da kroz sva rešenja što više imovine i institucija „uknjiže“ na nivou BiH. S obzirom da u RS ne pristaju da najveći deo imovine „knjiže“ na BiH, predlažući da deo entitetske imovine bude predat na korišćenje državi, te odbijaju da status Brčko distrikta bude „knjižen“ kroz Ustav BiH, a pogotovo ne kao nešto više od specifične jedinice lokalne samouprave, izvesno je da će se na dogovor o rešenju pitanja imovine i Brčkog još čekati. Srbi, međutim, veruju da će Bošnjaci to vreme (mnogo više nego za dogovor) koristiti ne bi li isposlovali u OHR-u nametanje barem nekog rešenja putem posebnih, tzv. bonskih ovlašćenja. A ruski diplomati su se u junu mesecu i zvanično saglasili sa dijagnozom koju su još i ranije „uspostavili“ srpski političari. „Stalna tendencija ka stabilizaciji situacije u BiH omogućavala je da se već u ovoj fazi donese definitivna odluka o zatvaranju OHR-a (...) Uprkos tome, naši partneri nastavljaju veštačko odlaganje ovog procesa, očuvanje mogućnosti i daljeg korišćenja posebnih ovlašćenja visokog predstavnika za vršenje pritisaka na entitete i proizvoljno prekrajanje Dejtonskog ustava“, saopšteno je iz ministarstva inostranih poslova Rusije . 

Samo mesec dana ranije, ruski diplomati bili su još konkretniji. „Mi radimo veoma naporno i snažno da bi se Dejtonski sporazum poštovao u budućnosti. U celini, situacija nije tako loša, ali moramo biti veoma pažljivi pri pokušajima da se nametne nešto našim srpskim prijateljima“, poručio je Aleksandar Aleksejev, direktor Četvrtog evropskog odeljenja ruskog MIP-a zadužen za jugoistočnu Evropu . Ovaj bivši ruski ambasador u Beogradu naveo je i da je eventualna promena Dejtonskog sporazuma „moguća samo na temeljima kompromisnog rešenja i konsenzusa dva entiteta i tri naroda koji žive u BiH“. „Rusija Republiku Srpsku doživljava kao prijateljsku, Srbi su naša braća i mi želimo da napravimo sve što je moguće da im pomognemo, ne samo na političkom nivou, nego i na ekonomskom i finansijskom“, zaključio je tada Aleksejev .

Ovakvi ruski diplomatski stavovi i očekivanja i stavovi i očekivanja američkih diplomata koje smo prethodno naveli, nisu se promenili ni nakon zahlađenja rusko-američkih odnosa usled rata u Južnoj Osetiji: za sada nisu primetni ni najmanji znaci „mutacije“ u diplomatskim stavovima Moskve i Vašingtona prema komplikovanim prilikama u BiH. Izgleda, zapravo, da je situacija u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici samo deo šireg „statusa kvo“ u regionu, uspostavljenog između dve sile nakon samoproglašenja tzv. „Republike Kosovo“. Nakon tog presedana, a pogotovo nakon rata u Južnoj Osetiji, izgleda da su svi postali svesni da bi BiH bila još pogodnije tlo za testiranje regionalne političke stabilnosti, pa se nikome trenutno ne žuri: „moderacija“ u razgovorima političkih Srba, Bošnjaka i Hrvata prepuštena je jedino visokom predstavniku Miroslavu Lajčaku, s tim da se on kreće u diplomatskom prostoru omeđenim američko-ruskom „novom realnošću“.

Ovaj prostor, s vremena na vreme, biva narušen diplomatskim ispadima Lajčakovog zamenika, američkog diplomate Rafija Gregorijana, koji obavlja i dužnost međunarodnog supervizora za Brčko distrikt. Gregorijanov stav da „Brčko treba da dobije svoje mesto u Ustavu BiH, u skladu sa Konačnom arbitražnom odlukom“ i da on, do tada, „neće dati pozitivno mišljenje pred međunarodnim tribunalom da je sprovedena konačna arbitražna odluka“, može se komotno tumačiti kao Gregorijanovo svrstavanje na stranu bošnjačkih političara. Interesantno je, međutim, da je ovaj diplomatski ispad gotovo prećutan i u Sarajevu i u Banjaluci. Lajčak o tome nije rekao ni reči, Bošnjaci su ćutali jer su se, valjda, navikli na Gregorijanovu podršku sopstvenim zahtevima, ali je ostalo nejasno zašto su najviđeniji srpski političari listom oćutali na Gregorijanovu „dosetku“, tim pre što je američki diplomata rekao i to da „nije prihvatljiv stav Narodne skupštine RS iz 1999. godine kojim se odbacuje Konačna arbitražna odluka za Brčko distrikt“. Elem, tom odlukom predratna opština Brčko (u ratu i nakon rata teritorijalno podeljena između RS i Federacije BiH) uspostavljena je kao distrikt u predratnim administrativnim granicama sa statusom „kondominijuma“, na koji jednako pravo polažu oba entiteta.

Tom odlukom faktički je prekinut teritorijalni kontinuitet RS, što je bio osnovni razlog da Parlament RS odbaci odluku o Brčkom. Hoće li sada Parlament RS biti prinuđen „samo“ da revidira svoj tadašnji stav ili, zapravo, Gregorijanov „zov“ predstavlja poziv srpskim političarima i na početak revizije „dejtonskog“ Ustava BiH - vreme će ubrzo pokazati.

Srpsko-srpska posla

S druge strane, ohrabreni ruskim razumevanjem i nošeni lagodnim osećanjem da američke diplomate na njih ne vrše snažan politički pritisak, nakon samoproglašenja i priznanja tzv. „Republike Kosovo“, srpski političari u RS su se, maltene preobratili u „tvrde“ branioce ustavne pozicije Republike Srpske, odnosno u dosledne zastupnike načela na kojima počiva Dejtonski sporazum. No, i među Srbima su, kao i među Bošnjacima, iste političke vođe: tu su „preobraćeni“ Milorad Dodik i Mladen Ivanić, a umesto Dragana Čavića njegov tadašnji zamenik Mladen Bosić, koji je, skoro kao i Ivanić i Dodik, imao priliku da se pre dve i po godine veoma dobro upozna sa namerama i ciljevima američkih diplomata u BiH.

Naravno, teško da bi ijednom od ove trojice, čak i kada bi među njima postojao visok stepen političkog jedinstva i čvrstine, pošlo za rukom da se jedino isticanjem snažnog političkog stava odupre pritiscima američkih diplomata, pa makar ti pritisci bili i „meki“, kako se nagoveštavaju. Za odolevanje tendenciji puzajuće centralizacije BiH, Dodiku, Bosiću i Ivaniću biće potrebna i snažna politička podrška i zvaničnog i nezvaničnog Beograda. Uostalom, i sadašnji srpski zvaničnici s desne strane Drine su se obavezali da štite ustavnu poziciju RS i status svojih sunarodnika u BiH, što ne bi trebalo da im pada teško, tim pre jer su pojedini, poput predsednika Borisa Tadića, i u prijateljskim vezama sa najuticajnijim srpskim političkim vođom u RS, Miloradom Dodikom, a i - nije zgoreg podsetiti - srbijanski socijalisti su se ne tako davno zaklinjali u opstanak Republike Srpske. Naravno, ni doskorašnji zvaničnici koje je predstavljao Vojislav Koštunica, a ni radikali, nisu pošteđeni iste državn(ičk)e obaveze, ne samo kako bi iz opozicije podsećali vlast šta je obavezna da čini, već da i sami ponude odgovore na pitanja koja se budu pojavljivala. Za sada, međutim, niti se vlast previše trudi da ispunjava sve obaveze, niti ih na to opozicija podseća, iako je, recimo, politički prilično neozbiljno i državnički neodgovorno što se nikako ne održava sednica Saveta za unapređenje saradnje Srbije i RS. Reč je o telu koje je utemeljeno (ko se toga seća još) Sporazumom o specijalnim i paralelnim vezama između Srbije i RS.

Ovde ćemo iskoristiti jedan svež, konkretan negativan primer kako bismo ukazali u kakvu sve nakaznu situaciju mogu upasti građani, usled nedostatka institucionalne saradnje proklamovane tim Sporazumom. Za „velike“ vladaoce ovaj primer može izgledati nebitan, pa čak možda i smešan, no nacionalno/socijalno odgovorni političari i/ili njihovi činovnici barem bi se javno postideli, a to se do sada nije desilo, situacije u kojoj su građani prisiljeni da trpe posledice (ne)rada „nadležnih“ institucija. Elem, na hiljade ljudi s obe strane Drine našli su se pogođenim nakon što su u julu mesecu ove godine autoprevoznici u Srbiji iznenada doneli odluku da autoprevoznike iz RS, koji saobraćaju između gradova u RS i Srbiji, tretiraju kao bilo kog drugog stranog autoprevoznika. Prema toj odluci, autoprevoznici iz RS tokom saobraćanja na teritoriji Srbije nisu imali pravo da prevezu bilo kog putnika sa bilo kog stajališta u Srbiji, sem ukoliko im te stanice ne predstavljaju krajnja odredišta. Ta sramotna odluka gotovo da je sasvim ignorisana u srbijanskim medijima, iako je, recimo, izazvala ljutnju i bes među „običnim“ ljudima s obe strane Drine. No, to smo mogli da vidimo jedino u medijima u RS: putnici su, bukvalno, bili besni što im je oduzeto pravo da koriste prevoz autobusima kao i do tada. Primera radi, iz Beograda ili Novog Sada zabranjeno im je, praktično, da putuju autobusima iz RS do, recimo, Sremske Mitrovice, Inđije, Rume, Šapca itd. Zabranjeno je i u obrnutom smeru, a jedina „ispravna“ logika je sledeća: putniku iz nekog od tih mesta bolje je i sat-dva ili više da čeka da naiđe bilo koji srbijanski autoprevoznik, nego da se „ukrca“ na prvi „prolazni“ autobus iz RS!?

Zašto su građani prinuđeni da ispaštaju zbog takvih suludih rešenja? Zato što su se autoprevoznici u Srbiji pobunili da im konkurencija iz RS oduzima deo profita, pa su se naknadno dosetili da ih mogu tretirati kao strance, pošto, navodno, cela stvar nije regulisana aktima koji proizilaze iz Sporazuma RS i Srbije. Istovremeno, „konkurencija“ nije povukla recipročne mere, da ne bi izgubila i ono malo profita, svakako manje od svoje „krupnije sabraće“. Da li je moglo da prođe bez svega toga? Naravno da je moglo: da su se i jedni i drugi na vreme obratili svojim vlastima da regulišu odnose, da građani ne bi trpeli ovaj bezobzirni „sukob interesa“. Doduše, ko zna, možda su se i obraćali, a ni to nismo načisto saznali, ali sramota je ostala da leži na „nadležnim“ institucijama u Srbiji. Tim pre što osnov za rešenje ovog problema postoji u Sporazumu o specijalnim i paralelnim vezama RS i Srbije!? Zašto taj osnov nije primenjen: zbog privatnih interesa, korupcije ili nečeg trećeg?!

No, zašto je, u suštini, važan ovaj najsvežiji primer nesporazuma među „nadležnima“ s dve strane Drine? Prosto zato što se iz nerešavanja ovog „malog“ problema za naše „velike“ političare tako jasno vidi kako mogu da trpe građani, a da za to vreme na njihovoj nevolji pokušavaju da profitiraju pojedinci, iako formalno postoji Sporazum zarad opšteg dobra. I zato, makar samo zbog tog jednog vidljivog problema, a izgleda da ima i većih i „nevidljivijih“, uputno je postaviti pitanje: kada građani trpe zbog jednog ovakvog „sitnog“ nesporazuma, a pojedinci na tome „zgodno“ profitiraju, šta bi ih tek moglo zadesiti u slučaju „krupnih“ nesporazuma između naših političkih elita? U bliskoj prošlosti, na nekim drugim primerima, videli smo na stotine hiljada tragičnih ljudskih odgovora i više stotina „malih“ i „velikih“, a zadovoljnih „poslovnih ljudi“.

Ali, ovo pitanje se ponovo vraća u godinama koje su pred nama i, pre ili kasnije, srpski političari s obe strane Drine naći će se pred sličnim izazovom; prosto, da ukažu svojim sunarodnicima na ozbiljne, mudre i jasne odgovore na pitanje: šta političari u Banjaluci i u Beogradu nameravaju sa bosanskim Frankeštajnom? No, pre negoli počnu da usaglašavaju odgovore između sebe, dok se, u međuvremenu, budu bavili političkom taktikom, bilo bi prirodno da najpre prihvate činjenicu da bosanski Frankeštajn lagano izumire i da je pitanje vremena i okolnosti kada će u svetskim centrima moći obznaniti, sa žaljenjem ili s radošću, da je njihova „draga“ spodoba preminula. Jer, tada će već biti odlučeno i šta će biti s posmrtnim ostacima.

„Zemlje zapadnog Balkana, uključujući i Hrvatsku čiji prijem ne bi trebalo da bude pod znakom pitanja zbog blokade Lisabonskog reformskog ugovora, očigledno žele da jednog dana postanu članice EU. Mi ih u tome ne bi smeli ometati. Ali, EU mora biti za to sposobna, mora uspostaviti vrlo jasne instrumente proširenja i to ne samo u cilju prihvatanja ovih članica, već u interesu proširenja prostora mira i stabilnosti kao preduslova ukupnog daljeg razvoja EU“, izjavio je, između ostalog, Elmar Brok. Opširnije o ovoj temi govori se u izveštaju Radija Dojče vele pod nazivom „Evropska perspektiva Balkana nije upitna“ od 10.7.2008. godine

Isto.

Ovu izjavu Sulejman Tihić dao je na zajedničkoj pres konferenciji sa vođom HDZ-a BiH Draganom Čovićem 21.8.2008. u Stocu( srednja Bosna); izjavu je prenelo više novinskih agencija u BiH, među kojima i Srpska novinska agencija (SRNA).

Intervju Kristofera Hoa servisu Glasu Amerike na jezicima naroda u BiH, emitovan 1.8.2008. godine.

Isto.

Intervju Rozmari di Karlo sarajevskom Dnevnom avazu od 19.5.2008. godine.

Isto.

Intervju Stivena Mejera objavljen u intervjuu sarajevskom Dnevnom avazu 20.7.2008. godine

Saopštenje Ambasade SAD u BiH od 20.8.2008. godine.

Intervju Stivena Mejera objavljen u sarajevskom Dnevnom avazu 20.7.2008. godine.

Radio Slobodna Evropa, 30.6.2008. godine

Radio Slobodna Evropa, 27.6.2008.

Intervju Aleksandra Aleksejeva za sarajevski Dnevni avaz od 29.5.2008. godine

Isto.