Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Нови „несташлук“ муфтије из Новог Пазара |
уторак, 14. јун 2011. | |
(Прес за РС, 14. 6.2011) Муамер Зукорлић је поново успио да на себе скрене пажњу регионалних медија. Нови „несташлук“ муфтије из Новог Пазара зове се БАНУ илити Бошњачка академија наука и умјетности. Пошто је овај, бар номинално, вјерски службеник својевремено формирао приватни универзитет уз високи благослов демократске власти, не видим зашто је сада тој истој власти проблем да тај исти ефендија оснује и приватну академију наука. Истина, оно је носило атрибут „интернационални“ (универзитет), а ово сада „национална“ (академија), али пошто се на челу обје институције налази муфтија, није тешко препознати заједнички исламски именитељ. Уколико не крши закон, не видим зашто санџачком мули треба правити толики публицитет. Међутим, предсједник ИО Бошњачког националног вијећа Есад Џуџевић је „иначе легитимну БАНУ“ повезао са „клерикализацијом и џамахиризацијом Бошњака у Санџаку“. Ако је то тачно онда се иста оцјена мора протегнути и на Бошњаке у БиХ, јер од 25 академика-оснивача 20 живи и ради у Сарајеву па ће се у главном граду сусједне „државе“ налазити и паралелно сједиште БАНУ. Функцију предсједника Бошњачке академије наука и умјетности, основане у Пазару, тако ће равноправно дијелити професори др Ферид Мухић из Скопља и др Мухамед Филиповић из Сарајева, али заједничке функције у овој оригиналној организационој схеми задржаће иницијатори - реис Церић, као предсједник Сената, и муфтија Зукорлић, као генерални секретар. Претпостављам да ће новопечени академици и челници БАНУ реис Мустафа и муфтија Муамер, у недостатку научних референци бити чланови умјетничког одјељења. Ниједан од њих, истина, не компонује илахије и касиде, не пише поезију или сл., али у њиховом случају „умјетност“ треба схватити у смислу „умијећа“, односно „вјештине“ у ширењу ислама, што их је ваљда и препоручило на највише вјерске функције у Бошњака. Тако ће, захваљујући Церићу и Зукорлићу, а посредством БАНУ, бити довршен Изетбеговићев пројекат „исламизације босанских Муслимана“. Чак и премашен, јер ни у Хомеинијевом Ирану, гдје шиитске муле брину о правовјерности државне политике, ајатолах ипак није ни ректор свјетовног универзитета ни предсједник академије наука и умјетности. Но, ако се може и разумијети да реис и муфтија раде на томе да Куран постане регулатор не само духовног него и свијетовног живота свих Бошњака, а да преступници буду кажњени по Шеријату, шта је са бившим праксисовцем Феридом Мухићем и бившим лењинистом Муха медом Филиповићем. Овај потоњи сада пише како су Бошњаци, за разлику од Срба и Хрвата, били ускраћени за многе националне институције, па и БАНУ наспрам САНУ и ХАНУ, а при томе не помиње др Есада Ћимића некадашњег омиљеног професора Сара јевског универзитета и угледног научника. Негдје крајем 60-их, у вријеме када је на једној сједници ЦК СКБиХ одлучено да муслимани постану Муслимани, односно да од вјерске групе постану национална, покренута је велика партијска кампања да их убједе да више не треба да буду ни Срби ни Хрвати ни Југословени ни национално неопредијељени. Филиповићев факултетски колега Есад Ћимић је тада у једној ТВ емисији објаснио да лично не мисли мијењати своје хрватско национално опредјељење, да живи у мјешовитом браку јер му је жена Муслиманка, да му се рођени брат осјећа Србин итд. Било је то званично оквалификовано као исмијавање муслиманске нације и политике Савеза комуниста, а међу сународницима стигматизовано као национална издаја. Ћимић је онда потегао супротну аргументацију: да је признање нације само половично јер су Муслимани и даље остали ускраћени за националне симболе (застава, химна) и институције попут академије наука. Послије тога је, иако Хрват, био оптужен за муслимански национализам и истјеран са факултета, гласом и самог Филиповића, који данас, ево, понавља његове аргументе. Водећи социолог религије у СФРЈ, ваљда као ипак Хрват, никада није биран у АНУБиХ, а Филиповић је оцјеном да је „Андрићево дјело Босни нанијело више зла него све окупаторске војске“ стекао титулу „најпаметнијег академика у Бошњака“. Као истовремено члан и АНУБиХ и БАНУ, он је за медије објаснио да двије институције неће бити у конкуренцији него у сарадњи. У социјалистичкој БиХ политички форуми су стално апеловали да се у заједничкој, односно јединственој АНУБиХ поправи национална структура јер је био примјетан вишак српских академика у односу на муслиманске, али је „неправда“ током рата темељито исправљена. Штавише, када је 2009. за предсједника по кључу требало да буде изабран Србин, једини кандидат је елиминисан зато што током потпредсједничког мандата није прикупио довољно пара – од задатих 50 хиљада КМ успио је само 4500. Али ако већ државна АНУБиХ мора због материјалне оскудице да жртвује националну равноправност у руковођењу, муфтијина и реисова неће имати ни финансијски ни национални проблем. Добри муслимани ће примати два академијска хонорара, у АНУБиХ и БАНУ, а остали само један. Зато Туњо Филиповић кликће: „Слобода нам долази из Санџака!“. Расим Љајић из Београда добро примјећује: „Виртуелна академија је легална и не треба је оспоравати, али ће погоршати међународни имиџ Санџака“. За Бањалуку пак, БАНУ је само доказ више да ни Бошњаци заправо не желе заједничке институције као АНУБиХ. |