Odjeci i mogući uticaj srbijanskih izbora u RS i BiH

Ishod poslednjih parlamentarnih izbora u Srbiji nije u BiH izazvao tako burne reakcije kao mnogo puta ranije, a poslednji put prilikom predsedničkog izbornog duela Tadić-Nikolić. Možda se ključni razlog krije u očekivanju vodećih političara - više u Banjaluci, manje u Sarajevu - da će relativna pobeda «Liste za Evropsku Srbiju - Boris Tadić» doprineti da taj blok formira buduću „proevropsku“ vladu. Kako je taj posao neizvestan, političari u BiH računaju i na mogućnost da SRS i koalicije okupljene DSS-a i SPS-a formiraju svoju vladu, koju - u Banjaluci kako ko, a u Sarajevu isključivo - smatraju «nacionalističkom» i(li) «nazadnom».

Sarajevsko političko manihejstvo

Sarajevskim političarima je savršeno jasno da se nova Vlada Srbije - ma ko je bude formirao - neće moći sastaviti bez SPS-a i to je, odmah nakon izbora, izazvalo „neprijatno iznenađenje“ čak i kod vođe Socijaldemokratske partije BiH Zlatka Lagumdžije, čija bliskost politici srpskog predsednika Borisa Tadića potiče iz zajedničkog članstva u Socijalističkoj internacionali. Iz te bliskosti verovatno i izvire Lagumdžijino razumevanje za Tadićevu potrebu za socijalistima, mada je Lagumdžijina motivacija naizgled nešto drugačija od Tadićeve. «To je prilika za katarzu te stranke(SPS-a, op.a.). Na kraju, oni imaju i obavezu da to urade. Oni su, preko obaveštajnih službi i na druge načine, stvorili i Koštunicu i radikale. Jedna je mogućnost da naprave dogovor sa Tadićevom listom i u tom slučaju imali bi proevropsku, ali slabu, neizvesnu nedefinisanu vladu, koja će tražiti sebe. Druga mogućnost je da uđu u vladu sa radikalima i Koštunicom i u tom slučaju imali bi jaku radikalnu vladu», smatra Lagumdžija.

Mnogo manje razumevanja za političku situaciju u Srbiji pokazuje visoki funkcioner Lagumdžijine partije na funkciji člana Predsedništva BiH Željko Komšić. «Rezultati izbora pokazuju da nacionalistički blok, ako se Tadić uopšte može iz njega izuzeti, može formirati većinsku koaliciju i vladu Srbije», izjavio je Komšić.

Komšićeva ocena nije raširena samo u «liberalnom» nego i u nacionalnom bonjačkom političkom miljeu. U tim krugovima se, bez izuzetka, ističe da formiranje nove vlade Srbije zavisi od «Miloševićevih naslednika», pa se tako i njihovo učešće u «proevropskoj» ili «nacionalističkoj» vladi smatra jedino izborom između dva zla. «Kada je politička situacija u Srbiji u pitanju, na žalost, uvek se sve svodi na biranje između dva zla, da se izabere ono manje. U Hrvatskoj imate mnogo istaknutih pojedinaca, grupacija i medija koji su, da kažem, normalni, koji ne vode politiku i kampanju protiv BiH, dok se u Srbiji takvi istaknuti ljudi mogu gotovo prebrojati na prste», smatra Amir Zukić, generalni sekretar Stranke demokratske akcije.

Drugim rečima - a to je i do sada bila javna tajna sarajevske političke kuhinje - formiranje Vlade Srbije između Tadićeve liste i «Miloševićevih naslednika» u bošnjačkim političkim krugovima uglavnom se doživljava kao nekakvo nužno zlo, i to pod uslovom da takva vlada što više komunicira sa Sarajevom, a što manje sa Banjalukom. Odnosno, formiranje srpske vlade oko DSS-a, radikala i socijalista za političke Bošnjake nije ništa drugo do znak da će takva vlada komunicirati sa Sarajevom «tek» u meri u kojoj to nalaže Dejtonski sporazum, a da će više sarađivati sa Banjalukom, uprkos tome što su paralelne veze RS i Srbije dopuštene tim sporazumom, te što nisu ni bile korišćene u punom obimu u poslednjih osam godina, a pre još i manje. Uvereni jedino da su sve ružne stvari i sve ratne strahote u BiH «posledica onoga što je dolazilo iz Srbije»(Zukić), bošnjački političari, zapravo, i sada - kao mnogo puta ranije, a nastaviće i ubuduće - šalju političku poruku da ne nameravaju da prihvate ni dosadašnji nivo saradnje RS i Srbije, bez obzira što se ta saradnja redovno odvijala pod budnim okom Kancelarije visokog predstavnika u BiH kao, je li, „konačnog autoriteta“ za tumačenje Dejtonskog sporazuma.

Visoki funkcioner SDA samo je saopštio ono što godinama unazad čujemo od bošnjačkih političara i intelektualaca - tiše ili glasnije - a to je da su političkim Bošnjacima jedini prihvatljivi srpski sagovornici nalaze među političarima iz LDP-a i intelektualnih krugova bliskih toj političkoj opciji. To se, uostalom, može videti u vodećim TV stanicama na kojima se, kada je reč o situaciji u Srbiji, daleko češće konsultuje Sonja Biserko nego bilo ko drugi, makar bio i iz političkog kruga «manjeg zla», dok se o svima ostalim u sarajevskim medijima može čuti, videti ili pročitati najčešće kao o osobama koje se - ako neko političko ili društveno «zlo» BiH već nisu počinile - sada spremaju da ga učine.

Kao jedino «dobro» iz te perspektive predstavlja se javno priznanje da je «zlo» u BiH došlo iz Srbije, pa je tako pred sam kraj srbijanske predizborne kampanje u Sarajevu kao izuzetan gest dobre volje ocenjen dolazak Čedomira Jovanovića u glavni grad BiH i susret sa Željkom Komšićem kao „njegovim političkim istomišljenikom“. „Problem Srbije su političari koji nemaju snage da genocid nazovu genocidom“, poručio je Jovanović, istovremeno upućujući poruku Srbima u BiH „da će svoju sreću naći u Sarajevu“ i da će imati priliku da posle izbora pokaže da će „sprovoditi politiku koja se ne krije iza kompromitujućih ratnih zločina i koja će imati drugačiji odnos prema Bosni“.

Ove ključne Jovanovićeve poruke jasno pokazuju zašto politička elita u RS, bez izuzetka, nema nimalo simpatija za Jovanovićevu viziju istine i pomirenja i da će teško imati razumevanja za bilo čiju politiku koja se bude vodila Jovanovićevim porukama. Ukratko, srpski političari u RS smatraju da su poslednjih godina puno puta pokazali dobru volju da isprave ratne nepravde prema Bošnjacima, uključujući podršku suđenjima za ratne zločine nad Bošnjacima i pomoć povratnicima, ali da je retko koji pojedinac iz sarajevskog političkog miljea imao sluha za zaokret srpske politike . Pritom, Srbi nisu uvereni da među bošnjačkim političarima - opet izuzimajući retke pojedince - zaista ima spremnosti da se isprave ratne nepravde prema Srbima i srpskim povratnicima u Federaciju BiH. Iz takve situacije Srbi i njihovi politički predstavnici izašli su još uvereniji da im ne vredi da u Sarajevu traže svoju „sreću“, već da u tom gradu jedino mogu braniti i gledati sopstvene interese.

Na kraju, negodovanje Srba bilo je izazvano i Jovanovićevim polaganjem cveća na spomen ploču na mostu na Vrbanji, postavljenoj u znak sećanja na Suadu Dilberović i Olgu Sučić koje su ubijene snajperskim hicima 5.aprila 1992. godine. Naravno da je ljudski sasvim opravdan Jovanovićev čin, ali je sa stanovišta odnosa prema ratnoj prošlosti u samoj BiH od strane Srba doživljen kao svojevoljni pristanak vođe LDP-a na manipulaciju kojom se najčešće služe bošnjački političari, a koja se ogleda u isticanju simbolike da je reč o „prvim žrtvama rata u Sarajevu“ za čiji početak se optužuju „agresor“ iz Srbije i domaći „srpski teroristi“. Iz tih razloga Boračka organizacija RS je Jovanoviću prebacila što nije posetio Sijekovac i Bosanski Brod - gde su Srbi bili prve civilne žrtve krajem marta 1992. godine - podsećajući da se za taj zločin, kao ni za druga ratna zlodela, Srbima do sada niko nije izvinio.

To su, dakle, ključni razlozi zašto za Jovanovićeve gestove i poruke u Sarajevu nije bilo nimalo razumevanja u RS, baš kao ni za neke ranije, istovetne postupke srpskih zvaničnika . Elem, pre pet godina je i tadašnji šef diplomatije SRJ Goran Svilanović polagao cveće na mostu na Vrbanji, pa su i tada udruženja srpskih žrtava taj čin - baš kao i sada Jovanovićev - doživela ne kao doprinos ljudskom razumevanju patnje svih žrtava u poslednjem ratu u BiH, već pre kao politički prilog crno-beloj «istini» na kojoj počiva bošnjački mit o tom ratu, prema kojem su «agresori» dolazili iz Srbije, a «Bosanci» samo branili BiH ratujući protiv «srbijanskih agresora» udruženih sa domaćim «teroristima» iliti «srpskim pobunjenicima», u blažoj varijanti. Jednostavno, Jovanović bi verovatno bio drugačije shvaćen od strane udruženja srpskih žrtava da je posetio i neko od spomen obeležja žrtava za čiju smrt odgovornost snose «branioci» Bosne. No, možda bi tada drugačije - nego sada- bio shvaćen u Sarajevu...

To nas upućuje da će klupko međunacionalnog nerazumevanja u BiH, kako je to neko ranije već gorko primetio, početi da se raspliće u pravcu suštinskog izmirenja u BiH pošto se u toj zemlji pojave tri lokalna Vilija Branta u isto vreme: srpski, hrvatski i bošnjački. A čak i kad bi Jovanović predstavljao izabranu varijantu srpskog pokajnika, trebalo bi se načekati da se i u bošnjačkoj političkoj eliti pojavi pandan Jovanoviću, s obzirom da se slične pojave u Sarajevu do sada nisu mogle ni naslutiti.

Naposletku, pošto Jovanović nije legitimisan od većine Srba da umesto njih klekne u Sarajevu i od preživelih zatraži oproštaj, a nije izabran ni da u ime Srba razgovara sa bošnjačkim političarima o bilo kojoj vrsti državnih odnosa BiH i Srbije, u Sarajevu će, pre ili kasnije, biti prinuđeni da prihvate onog koga, uz neizbežne «Miloševićeve sledbenike», za sagovornika dobiju u Beogradu. Naravno, nikome u Briselu neće biti lako da uveri Harisa Silajdžića i druge bošnjačke «jakobince» da treba da poprave odnose sa Beogradom, svejedno hoće li «Miloševićevi sledbenici» pristati uz Tadića ili uz Koštunicu. Jer, ni Silajdžiću ni ostalim njegovim sličnomišljenicima nije bilo previše stalo da se odnosi sa Srbijom razvijaju ni za vreme doskorašnje kohabitacije Tadića i Koštunice, s obzirom da politički vođa Bošnjaka ne pristaje na razgovor sa vlastima u Beogradu - bez obzira ko tamo stoluje - sve dok ne budu uhapšeni Ratko Mladić i Radovan Karadžić.

U međuvremenu, bošnjački politički vođa i sam se trudio da iskomplikuje odnose sa Beogradom gde god bi naslutio kakvu priliku. Poslednji u nizu razloga Silajdžić i njegovi saradnici „pronašli“ su u odbijanje srbijanskih vlasti da prihvate imenovanje Boriše Arnauta za ambasadora BiH u Srbiji. Ova «sitnica» o kojoj se u javnosti veoma malo govorilo, upečatljivo svedoči o Silajdžićevim političkim dimnim zavesama: Arnaut je Silajdžićev diplomatski kadar od velikog poverenja, koji je u diplomatijama zapadnih zemalja postao poznat pošto su istrage njihovih tajnih službi, nakon 11. septembra 2001. godine, pokazale da su mudžahedini-dobrovoljci u bosanskom ratu postajali državljani BiH posle rata, i to najčešće u vreme kada je Arnaut vodio nadležne službe koje su se bavile naturalizacijom mudžahedina; time je izbegnuto dosledno sprovođenje u delo odredbe o deportaciji mudžahedina mesec dana posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, čega su se u CIA «setili» pošto su posumnjali da i nakon 11/9 u BiH ima naturalizovanih državljana koji održavaju veze sa globalnim terorističkim mrežama. Silajdžićev diplomata sa takvim dosijeom poslat je na mesto ambasadora u Beogradu, odakle se, praktično, vratio bez agremana. Zatim je Silajdžić nastavio da optužuje vlasti u Srbiji zato što «BiH nema svog ambasadora u Beogradu», iako je više nego jasno da njegov diplomata Arnaut ne može dobiti agreman ni u jednoj ozbiljnoj državi, tim pre što se i u sopstvenoj zemlji nalazi pod sumnjom zbog dodele državljanstava BiH bivšim mudžahedinima mimo zakonskih propisa !?

Kada se ovoj «sitnici» doda još niz Silajdžićevih neutemeljenih optužbi na račun Srbije, počev od toga da Srbija «sprečava sukcesiju mreže DKP-a bivše SFRJ», pa do toga da «Srbija duguje BiH na desetine miliona evra naknada za korišćenje vodnih resursa» - takođe iz vremena bivše SFRJ - onda nije teško zaključiti da Silajdžiću i ostalim «jakobincima» iz njegovog užeg i šireg okruženja nije previše stalo da razvijaju dobre odnose BiH i Srbije, bez obzira ko bude formirao vladu u Beogradu. Stoga je, međutim, razumljivo što u poslednje dve godine stagniraju diplomatski odnosi Srbije i BiH, a biva snažnija direktna ekonomska saradnja između Srbije i RS i počinju ozbiljnije da se razvijaju srpsko-srpski politički i društveni odnosi.

Srpsko-srpske političke razlike i potrebe

Iako dalji razvoj srpsko-srpskih odnosa ne bi trebalo presudno da zavisi od rasporeda političkih snaga na vlasti u RS i Srbiji, dosadašnje političko iskustvo nas uči da srpskim političarima nije bilo teško da u zastupanje opštih nacionalnih interesa povremeno umešaju i sopstvene partijske interese. Samo po sebi to ne bi bilo sporno ukoliko ne bi bilo napadno usmereno protiv suparničkih političkih opcija. No, sva je sreća - uz nešto više i mudrosti i interesa nego pre - pa u kampanji za parlamentarne izbore u Srbiji vodeći političar u RS Milorad Dodik nije bacao svoje verbalno drvlje i kamenje na radikale, tako da - takođe, uz nešto više i mudrosti i interesa nego pre - ni radikali nisu uzvraćali istom merom. A samo koji mesec dana ranije za predsedničke izbore, ko se toga seća još, gledaoci s obe strane Drine imali su priliku da vide kako Dodik i SRS gotovo do iznemoglosti vode verbalni rat, koji je, na kraju, kao jedino dobro doneo primirje do daljnjeg.

Nakon poslednjih izbora u Srbiji, iz Dodikovog SNSD-a su pozdravili relativnu pobedu liste svog saveznika Borisa Tadića, mada ne tako euforično kao Tadićevu predsedničku pobedu nad Nikolićem, što se može razumeti njihovim sluhom za srbijansku postizbornu realnost u kojoj nije izvesno da će Tadićeva lista uspeti i da formira vladu. Sam Dodik bio je uzdržan u procenama oko sastava nove vlade, uprkos tome što je izjavio da priželjkuje da vladu sastavi Tadićev DS: hladno je istakao da će «prihvatiti legitimitet bilo kog legalnog i zakonitog izbora u Srbiji i legitimnu odluku parlamenta o izboru Vlade Srbije». Nestranački predsednik RS akademik Rajko Kuzmanović takođe je ponovio da će «bilo koja izabrana vlada u Srbiji imati dobre odnose i saradnju sa RS», ali je dodao da je «uveren da će to biti vlada Demokratske stranke». I ostali srpski politički akteri su toplo pozdravili svoje najbliže saradnike, no sa više mere i opreza prema svojim suparnicima od predsednika Kuzmanovića. U PDP-u Mladena Ivanića poslali su poruku opšte prirode u kojoj «pozdravljaju evropsku opredeljenost građana Srbije i njihovu nameru da očuvaju teritorijalni integritet države», iako je odnedavno poznato da je Ivanić bliži Tadićevoj politici, nego Koštuničinoj, uprkos tome što je, recimo, PDP sa DSS-om u članstvu Evropske narodne partije. No, to je samo jedan primer u srpsko-srpskoj neobičnoj podeli političkih uloga: Dodikovi koalicioni partneri iz Demokratskog narodnog saveza(DNS) pozdravili su rezultat Nove Srbije, s kojom imaju partnerske odnose, dok je takođe vladajuća Socijalistička partija pozdravila «rezultat sestrinske stranke u Srbiji i njenih koalicionih partnera».

S druge strane, u opozicionom SDS-u, koji održava partnerske odnose sa DSS-om , izrazili su «zabrinutost zbog izjava predsednika Tadića da će 'svim demokratskim sredstvima' sprečiti izbor vlade u kojoj neće biti koalicija 'Za evropsku Srbiju'», dok su iz SRS RS upozorili da bi «ako se buduća vlast i opozicija ne usaglase o evropskim integracijama i očuvanju Kosova u sastavu Srbije(...) takav rasplet bio loš i za Republiku Srpsku». Da ne bi bilo zabune, ova radikalna stranka nema nikakve odnose sa SRS-om u Beogradu; šta više, u «centrali» su je proglasili odmetnutom, nakon što je pre nekoliko godina podržala vladu SDS-a, protivno volji centrale. Od tada je SRS s leve strane Drine, praktično, partija podeljena na dve frakcije u kojoj je odmetnuti SRS RS tek nešto jači od SRS «Vojislav Šešelj», koja baštini podršku centrale. Rezultat takve podele su ukupno tri osvojena poslanička mesta u Narodnoj skupštini RS i gotovo podjednako slab rejting obe frakcije u biračkom telu. Istina, padu Šešeljevih radikala doprinela je i dvogodišnja zabrana delovanja dekretom Pedija Ešdauna, od čega se oni do danas nisu oporavili.

Zašto smo naveli sve ove podatke ? Najpre da bi ukazali na «elastičnost» srpske političke scene u RS, a zatim da bi razmotrili i mogući uticaj koji formiranje nove vlade Srbije može imati na tu scenu, tim pre što se i do sada politički uticaj iz Srbije, u manjoj ili većoj meri, prirodno prelivao u RS. Imajući u vidu da Dodikov SNSD ima gotovo apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini RS i da, praktično, apsolutno kontroliše izvršnu vlast u RS i ima snažan uticaj na nivou BiH, sasvim je razumljivo očekivati da bi, u slučaju da «Lista za evropsku Srbiju» formira novu vladu Srbije, Dodik dobio snažan vetar u leđa. Uz podršku takve vlade, Dodikov uticaj ne bi oslabio, ukoliko već ne bi ojačao sve dok bi Tadićeva vlada bila stabilna. No, ukoliko bi se dogodilo da zarad održavanja snažnih prijateljskih veza premijera RS i predsednika Srbije i uzajamne političke podrške, ukupni odnosi Srbije i RS stagniraju ili se, pak, ne budu razvijali u skladu sa potrebama stanovništva RS - onda će od tog snažnog političkog savezništva samo retki i odabrani imati najviše koristi.

Kada govorimo o jačanju ekonomskih veza, onda pre svega mislimo na projekat integracije elektroenergetskog sektora RS i Srbije, koji je začet u vreme poslednje Koštuničine vlade i koji ima izgleda na brži uspeh jedino ukoliko se u iskorišćavanje najvećeg srpskog potencijala uključe i ozbiljni ljudski resursi s obe strane Drine, te što pre obezbedi novac za najavljenu izgradnju hidroelektrana na Drini. Ovaj projekat je od vitalnog značaja pre svega za preostalo stanovništvo na istoku RS, imajući u vidu da pasivne, ekonomski gotovo devastirane krajeve na dugom potezu od Bijeljine do Trebinja stanovnici polako napuštaju, iseljavajući se u Srbiju ili u inostranstvo. Drugim rečima, kakva god vlada zasedne u Beogradu - ukoliko joj je iskreno stalo do opstanka i ostanka većine Srba na istoku RS - moraće već u narednih nekoliko godina da pokaže na delu da može pomoći u zapošljavanju osiromašenog stanovništva u Podrinju, Birču, Romaniji i Hercegovini.

Naravno, i sam Dodik će morati dobro da se potrudi, a ukoliko ga iz Beograda na to više budu podsećali svojim delima, to će i premijer RS pre biti motivisan da prihvati svoje obaveze u tom poslu. Takvu motivaciju mogla bi - pre nego Tadićeva - da ima vlada Srbije koju sastavi Koštunica sa radikalima i socijalistima. Prosto zato što, recimo, radikali, a ni Koštunica u poslednje vreme - izgleda nemaju previše razumevanja za onaj deo Dodikovog političkog delovanja u kojem se, s vremena na vreme, otvoreno manipuliše nacionalnim osećanjima sunarodnika zarad očuvanja što boljeg imidža sopstvene partije. Dodikov položaj u očima takve vlade bi, takođe, mogle da otežaju i česte optužbe srpskih opozicionih partija za kriminal i korupciju u redovima Dodikove partije.

U kontekstu regionalnog razvoja RS «nacionalna vlada» Srbije čak bi se mogla pokazati kao poželjna za Srbe s leve strane Drine, pod uslovom da se drži proklamovanih načela i u svom dvorištu. U tom slučaju, recimo, verovatno bi i vlasti RS bile prinuđene da ozbiljno razmisle o nekoj vrsti ekonomske regionalizacije RS, o čemu do sada niko unutar srpske političke elite s leve strane Drine - dakle, ni u vlasti, ni u opoziciji - nije ozbiljno razmišljao. Da li iz iracionalnog straha od sarajevskih centralističkih tendencija ka ustavnom prekrajanju RS na regione čije bi se granice prostirale i van RS ili, pak, iz čistog interesa vlasti u Banjaluci da što više novca poreskih obveznika zadrže na nivou Republike - niko od srpskih političara u RS ne nudi čak ni model po kome bi opštine dobile više novca ili, recimo, stvaranje nekoliko institucija regionalnog karaktera, koje bi, između ostalog, mogle postaviti strateške osnove za opstanak i održivi razvoj još jednog urbanog centra na istoku, pored postojećih centara u razvoju, Bijeljine i Trebinja. Slične potrebe, dakako, postoje i u zapadnom delu RS, s obzirom da pored Banjaluke još dva grada, Doboj i Prijedor, poseduju kakve - takve pretpostavke da postanu snažni centri regija koje bi obuhvatile okolne opštine RS. Ukoliko se, uz to, u narednih 4-5 godina ostvare i ruske investicije u revitalizaciju Rafinerije nafte u Brodu, kao i kapitalni projekti izgradnje autoputeva, Republika Srpska bi, ipak, mogla - imajući u vidu sopstveni geostrateški položaj - dugoročno da računa na izvesniju ekonomsku budućnost.

Kada je reč o političkoj budućnosti RS, valjalo bi očekivati da novi politički rasplet u Srbiji doprinese da se i među glavnim akterima u Beogradu malo izoštri slika o RS kako bi se moglo pristupiti izradi ozbiljne političke strategije u pogledu očuvanja «dejtonske» pozicije RS. Naime, već sada je vidljiv rascep na političkoj sceni RS kada je reč o ustavnim promenama koje se iz Brisela, preko visokog predstavnika u BiH, nameću kao ključni izazov za opstanak RS. Među srpskim političarima u Banjaluci nema razlike u deklarativnom zalaganju za opstanak sadašnjeg nivoa teritorijalne i političke autonomije; dalje, ne bi valjalo sumnjati ni u dobre namere ključnih aktera u tom pravcu, ali, u najmanju ruku, taktičke razlike u pravcu očuvanja preostalih elemenata suvereniteta RS - koje ne postoje samo u Banjaluci, već i u Beogradu - dugoročno samo mogu otežati političku borbu za očuvanje RS.

Elem, Milorad Dodik smatra da je politički mudro i za RS sasvim celishodno nuditi podršku za ustavno preuređenje BiH kao federacije tri ili više federalnih jedinica, od kojih bi sadašnja RS bila jedna. S druge strane, opozicioni SDS odbija da se uopšte upušta u priču o federalizaciji, ceneći da bi ulaskom u još jednu podelu nadležnosti između federalne države i njenih jedinica, RS, zapravo, indirektno prihvatila izmenu Dejtonskog sporazuma. Na taktičkom planu, Dodik očigledno smatra da svojim predlogom drži političku inicijativu u BiH u svojim rukama i tako lakše odbija zahteve za jačanje centralnih institucija. Opozicija okupljena oko SDS-a smatra, pak, da RS ostaje više manevarskog prostora za delovanje ako snažno insistira na poziciji koju je dobila Dejtonskim sporazumom.

Nije teško primetiti da slično razmišljaju i u «sestrinskim strankama» u Srbiji. Boris Tadić je do sada bez ijednog izuzetka podržavao sve što Dodik uspe da dogovori sa bošnjačkim i hrvatskim političarima, podržavajući Dodika i kada bi se ovaj usprotivio pritiscima stranaca. Vojislav Koštunica je imao nešto oštriji kritički stav prema zahtevima OHR-a i stranih diplomata, a izvesno je da se njegov stav sasvim podudara sa stavom SDS-a o «štetnosti» predloga o federalizaciji po RS.

Stav radikala je oduvek bio najtvrđi, a on je, otprilike, glasio da se dejtonska pozicija RS brani po svaku cenu. No, i sama cena koju su radikali ranije platili u političkom ambijentu u BiH u kojem Kancelarija visokog predstavnika (OHR) i dalje igra centralnu političku ulogu, kao ni prosto preslikavanje srpskog radikalizma iz Srbije u RS - ne obećavaju sigurniji put ka odbrani «dejtonske» RS od, recimo, jednog puta koji bi u ravni političke taktike bio više uravnotežen i, već samim tim, nešto mekši, ali ne i manje principijelan kada je reč o očuvanju suštinskih dejtonskih nadležnosti RS.

Teško da bi bilo šta drugačije, u sadašnjim i dolazećim političkim okolnostima u BiH i na Balkanu, više doprinelo očuvanju RS od traganja za tim jednim putem, u koji bi se slivali ključni pravci srpske politike s obe strane Drine. To se, gotovo u podjednakoj meri, odnosi i na one koji uveravaju da se opreznim kretanjem njihovim pravcem mogu zaobići i sve nedaće koje vrebaju tim putem i svi drugi pravci kretanja, baš kao i na one koji u žurnoj kretnji svojim političkim pravcem skreću pogled sa raskršća pred kojim se svi zajedno danas nalaze. Ukoliko, pritom, i jedni i drugi pre shvate da za dolazak do zajedničkog cilja nije najnužnije što brže sakupiti što veći broj saputnika, makar po što nižoj ceni - onda put ka tom cilju ne mora biti tako dalek kao što sada može da izgleda.

U kompleksnoj srpsko-srpskoj političkoj praksi s dve strane Drine to bi trebalo da znači da lični i(li) partijski animoziteti, baš kao i lični i(li)partijski interesi predstavljaju najveće smetnje traganju za putem ka zajedničkom cilju. Često ispoljavanje i isticanje tih smetnji značilo bi da politički akteri ili nisu potpuno svesni cilja kojem deklarativno streme ili, pak, da nisu sasvim sigurni da će se makar približiti tom cilju. Postoji, naravno, i onaj znak koji se možda najčešće i najlakše uočava među političarima koji su na put krenuli i nesvesni cilja kojem streme i nesigurni u put kojim idu: oni se zauzvrat - ili za početak - ponajviše trude da tokom putovanja sebi pribave najudobnija mesta. Što manje budu srpsko-srpski odnosi zavisili od takvih, utoliko pre će se srpsko-srpske veze obnavljati i jačati u narednom periodu. Dakako, važi i obrnuto.