(Ras)koraci u procesu formiranja vlasti u BiH - RS u prednosti, Federacija na čekanju

Tri meseca nakon izbora u BiH, u Republici Srpskoj je završeno formiranje vlasti, na pragu je i formiranje vlasti u kantonima u Federaciji BiH u kojima hrvatsko stanovništvo čini većinu, dok formiranje Vlade BiH i saveta ministara BiH još nije ni započeto.

SNSD Milorada Dodika i njegovi koalicioni partneri povećali su svoju većinu u Narodnoj skupštini RS sa 44 na 45 poslanika, pošto je u njihove redove prebegla i jedna poslanica koalicije „Domovina“ iz redova HSP-a, a ta koalicija se našla pred raspadom usled internog sukoba SDA sa ostalim bošnjačkim partijama. Istovremeno, u Vladi RS, čiju većinu čine predstavnici SNSD-a, porastao je uticaj Socijalističke partije, a delimično i DNS-a, računajući i njihove koalicione „naprednjačke“ drugove.

Nova-stara premijerka Željka Cvijanović najavila je niz reformi u javnom sektoru, kao i igru na tankoj žici između sindikata i udruženja poslodavaca, ostavljajući za sada obe strane gotovo podjednako nezadovoljne. A SNSD je sebi ostavio manevarski prostor da, ukoliko njihova premijerka ne uspe u svom naumu, dovede na njeno mesto nekog drugog iz svojih redova, ukoliko rejting vlade padne na niske grane. A tajming bi, recimo, mogao da se poklopi sa održavanjem lokalnih izbora kroz dve godine. Uostalom, nešto slično je SNSD već uradio u prošlom skupštinskom sazivu.

Sa druge strane međuentitetske granice, formiranje Vlade FBiH ne ide tako glatko, i to iz dva razloga. Prvi je nepostojanje čvrstog dogovora SDA i Demokratskog fronta Željka Komšića o podeli ministarskih i svih ostalih pozicija u izvršnoj vlasti. Komšić ostaje tvrd orah za Bakira Izetbegovića, jer Komšić pokazuje da nema nameru da toleriše kadrovanje bez jasnog dogovora, pri čemu je čak primorao SDA da preispita neka svoja kadrovska rešenja. Prednost DF-a nad SDA u očima bošnjačke javnosti nalazi se prevashodno u činjenici što DF za sobom ne vuče nikakve afere iz prošlosti – jer je ta stranka osnovana pre godinu i po dana - što Izetbegovića upućuje da bude veoma oprezan u kadrovskom i svakom drugom nadmudrivanju sa Komšićem.

Izetbegović se, pak, nada da će svoj rejting i u svojoj stranci i u bošnjačkoj javnosti sačuvati u zaoštravanju odnosa sa HDZ-om BiH Dragana Čovića, koji traži ne samo svih 5 hrvatskih ministarskih pozicija u Vladi FBiH, nego i jednu srpsku poziciju koju je namenio Dodikovom SNSD-u, kako bi se revanširao Dodiku za ulazak jednog ministra iz HDZ-a u Vladu RS. Izetbegović odbija da HDZ-u da jednu od tri srpske ministarske pozicije u Vladi FBiH, smatrajući da sve tri treba da popuni DF, ali Čović, izgleda, ne misli da učestvuje u formiranju Vlade FBiH bez ispunjenja zahteva koji otvoreno naziva minimumom ispod koga neće ići.

Tako se može doći u situaciju, istina malo verovatnu, da Savet ministara BiH bude formiran pre Vlade FBiH, jer će Čovićevi „prijatelji“ iz Brisela i Zagreba nastaviti da insistiraju na brzom formiranju izvršne vlasti na nivou BiH zarad „ubrzavanja evroatlantskih integracija“ BiH. Pa, ipak, konkretan program koji se u Briselu očekuje od novog Saveta ministara BiH, koliko god da bude brzo izrađen, teško će biti ostvarljiv bez saradnje Saveta ministara sa vladama RS i FBiH. A kako će Dodikov SNSD biti opozicija u Parlamentu BiH, onda će sa dosadašnjim visokim stepenom animoziteta između SNSD-a i Saveza za promene, koji će biti deo vlasti na nivou BiH – teško biti sproveden i bilo kakav program Saveta ministara.

Prvi razlog je ustavne prirode, imajući u vidu da se većina nadležnosti za sprovođenje socijalnih i ekonomskih „evroreformi“ nalazi u entitetima i kantonima u FBiH. Drugo, Dodik će se truditi da ospori svaku odluku Saveta ministara BiH koju bude smatrao štetnom za RS, maltene na isti način na koji njegovi oponenti iz Saveza za promene to čine kada kritikuju poteze Vlade RS.

Prvi raskoraci već su jasno vidljivi: Dodik je najavio da će osporiti deo predložene Deklaracije Predsedništva BiH o sprovođenju „evroreformi“, dok je Vlada RS već je uputila signal da ne namerava u skorije vreme da donese novi zakon o radu, a donošenje takvog zakona je ključni deo paketa nazvanog Sporazum za rast i zapošljavanje, koji je izradila EU i nametnula ga kao jedan od najvažnijih zahteva novom Savetu ministara BiH. Istini za volju, tu situaciju dodatno komplikuju nepomirljivi stavovi udruženja poslodavaca i sindikata: ovi prvi ne odustaju ni po koju cenu od „fleksibilnog“ zakona o radu, a ovi drugi o tome ne nameravaju ni da razgovaraju.

Zato će u narednom periodu svim političkim akterima u BiH pred visokim zvaničnicima EU biti puna usta „evroreformi“, što će rezultovati raznim deklaracijama koje će razni „prijatelji“ iz Brisela prihvatiti bez puno rezervi, jer je i njima potrebno da se prikažu kao diplomate za čijeg je mandata postignut kakav-takav napredak na „evroatlantskom putu“ BiH. Istovremeno, na domaćoj političkoj sceni glavni akteri će dobro paziti šta rade kako se ne bi zamerili dosadašnjim i budućim potencijalnim biračima, tim pre što im „za vrat“ ne duva samo jaka opozicija, već i koalicioni partneri željni snažnijeg uticaja.

Pritom ne treba zaboraviti ni da su za dve godine lokalni izbori, a to vreme brzo dođe. Da taj faktor nikako ne treba potcenjivati i sam Dodik je mogao da oseti pre dve godine pošto je izgubio kontrolu nad većinom opština, a nakon toga mogli su slično osetiti i u Savezu za promene pošto su svoju vlast u protekle dve godine u nekoliko opština jedva sačuvali, a ponegde su je i izgubili, i to bez izbora.