Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
(Рас)кораци у процесу формирања власти у БиХ - РС у предности, Федерација на чекању |
субота, 03. јануар 2015. | |
Три месеца након избора у БиХ, у Републици Српској је завршено формирање власти, на прагу је и формирање власти у кантонима у Федерацији БиХ у којима хрватско становништво чини већину, док формирање Владе БиХ и савета министара БиХ још није ни започето. СНСД Милорада Додика и његови коалициони партнери повећали су своју већину у Народној скупштини РС са 44 на 45 посланика, пошто је у њихове редове пребегла и једна посланица коалиције „Домовина“ из редова ХСП-а, а та коалиција се нашла пред распадом услед интерног сукоба СДА са осталим бошњачким партијама. Истовремено, у Влади РС, чију већину чине представници СНСД-а, порастао је утицај Социјалистичке партије, а делимично и ДНС-а, рачунајући и њихове коалиционе „напредњачке“ другове. Нова-стара премијерка Жељка Цвијановић најавила је низ реформи у јавном сектору, као и игру на танкој жици између синдиката и удружења послодаваца, остављајући за сада обе стране готово подједнако незадовољне. А СНСД је себи оставио маневарски простор да, уколико њихова премијерка не успе у свом науму, доведе на њено место неког другог из својих редова, уколико рејтинг владе падне на ниске гране. А тајминг би, рецимо, могао да се поклопи са одржавањем локалних избора кроз две године. Уосталом, нешто слично је СНСД већ урадио у прошлом скупштинском сазиву. Са друге стране међуентитетске границе, формирање Владе ФБиХ не иде тако глатко, и то из два разлога. Први је непостојање чврстог договора СДА и Демократског фронта Жељка Комшића о подели министарских и свих осталих позиција у извршној власти. Комшић остаје тврд орах за Бакира Изетбеговића, јер Комшић показује да нема намеру да толерише кадровање без јасног договора, при чему је чак приморао СДА да преиспита нека своја кадровска решења. Предност ДФ-а над СДА у очима бошњачке јавности налази се превасходно у чињеници што ДФ за собом не вуче никакве афере из прошлости – јер је та странка основана пре годину и по дана - што Изетбеговића упућује да буде веома опрезан у кадровском и сваком другом надмудривању са Комшићем. Изетбеговић се, пак, нада да ће свој рејтинг и у својој странци и у бошњачкој јавности сачувати у заоштравању односа са ХДЗ-ом БиХ Драгана Човића, који тражи не само свих 5 хрватских министарских позиција у Влади ФБиХ, него и једну српску позицију коју је наменио Додиковом СНСД-у, како би се реванширао Додику за улазак једног министра из ХДЗ-а у Владу РС. Изетбеговић одбија да ХДЗ-у да једну од три српске министарске позиције у Влади ФБиХ, сматрајући да све три треба да попуни ДФ, али Човић, изгледа, не мисли да учествује у формирању Владе ФБиХ без испуњења захтева који отворено назива минимумом испод кога неће ићи. Тако се може доћи у ситуацију, истина мало вероватну, да Савет министара БиХ буде формиран пре Владе ФБиХ, јер ће Човићеви „пријатељи“ из Брисела и Загреба наставити да инсистирају на брзом формирању извршне власти на нивоу БиХ зарад „убрзавања евроатлантских интеграција“ БиХ. Па, ипак, конкретан програм који се у Бриселу очекује од новог Савета министара БиХ, колико год да буде брзо израђен, тешко ће бити остварљив без сарадње Савета министара са владама РС и ФБиХ. А како ће Додиков СНСД бити опозиција у Парламенту БиХ, онда ће са досадашњим високим степеном анимозитета између СНСД-а и Савеза за промене, који ће бити део власти на нивоу БиХ – тешко бити спроведен и било какав програм Савета министара. Први разлог је уставне природе, имајући у виду да се већина надлежности за спровођење социјалних и економских „еврореформи“ налази у ентитетима и кантонима у ФБиХ. Друго, Додик ће се трудити да оспори сваку одлуку Савета министара БиХ коју буде сматрао штетном за РС, малтене на исти начин на који његови опоненти из Савеза за промене то чине када критикују потезе Владе РС. Први раскораци већ су јасно видљиви: Додик је најавио да ће оспорити део предложене Декларације Председништва БиХ о спровођењу „еврореформи“, док је Влада РС већ је упутила сигнал да не намерава у скорије време да донесе нови закон о раду, а доношење таквог закона је кључни део пакета названог Споразум за раст и запошљавање, који је израдила ЕУ и наметнула га као један од најважнијих захтева новом Савету министара БиХ. Истини за вољу, ту ситуацију додатно компликују непомирљиви ставови удружења послодаваца и синдиката: ови први не одустају ни по коју цену од „флексибилног“ закона о раду, а ови други о томе не намеравају ни да разговарају. Зато ће у наредном периоду свим политичким актерима у БиХ пред високим званичницима ЕУ бити пуна уста „еврореформи“, што ће резултовати разним декларацијама које ће разни „пријатељи“ из Брисела прихватити без пуно резерви, јер је и њима потребно да се прикажу као дипломате за чијег је мандата постигнут какав-такав напредак на „евроатлантском путу“ БиХ. Истовремено, на домаћој политичкој сцени главни актери ће добро пазити шта раде како се не би замерили досадашњим и будућим потенцијалним бирачима, тим пре што им „за врат“ не дува само јака опозиција, већ и коалициони партнери жељни снажнијег утицаја. Притом не треба заборавити ни да су за две године локални избори, а то време брзо дође. Да тај фактор никако не треба потцењивати и сам Додик је могао да осети пре две године пошто је изгубио контролу над већином општина, а након тога могли су слично осетити и у Савезу за промене пошто су своју власт у протекле две године у неколико општина једва сачували, а понегде су је и изгубили, и то без избора. |