петак, 01. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Република Српска и Федерација БиХ пред изазовом ЕУ интеграција
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Република Српска и Федерација БиХ пред изазовом ЕУ интеграција

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
четвртак, 28. март 2013.

Шесторица политичких лидера Срба, Хрвата и Бошњака у БиХ пре неколико дана договорили су се у Бриселу, уз посредовање ЕУ, о начелима за спровођење пресуде Европског суда за људска права у предмету “Сејдић, Финци”, а договор би требало да буде “оверен” у Мостару 11. априла у присуству европског комесара за проширење Штефана Филеа. Међутим, чак и ако у Мостару буде постигнут споразум са конкретним решењима, изгледа да се он неће тако лако спровести у дело, првенствено због противљења СДА, најјаче бошњачке политичке партије у ФБиХ.

Уважен јединствен став РС

Ако је веровати ономе што су одмах након бриселског састанка саопштили преговарачи, Република Српска би из предстојећег споразума изашла “неокрњена”, односно ставови српских преговарача, лидера СНСД-а И СДС-а, Милорада Додика и Младена Босића – потпуно су уважени. Зарад могућности да се за изборе за трочлано Председништво БиХ убудуће могу кандидовати сви грађани РС И ФБиХ, а не само Срби, Хрвати И Бошњаци, Додик И Босић су још раније предложили да се, када је реч о Српској, једино избрише национални префикс “српски” испред функције члана Председништва БиХ из Српске. То, практично, значи, да ће РС и даље бирати свог члана Председништва БиХ на непосредним изборима, с тим да ће се за ту функцију моћи кандидовати не само Срби у РС, већ и сви остали грађани. Такође, Додик и Босић још раније су прихватили да се у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ из РС бирају, осим свих пет српских делегата у Клубу Срба, још један делегат из реда осталих грађана, док би ФБиХ давала, поред по пет бошњачких и хрватских делегата из тог ентитета, још два делегата из реда осталих грађана у ФБиХ.

Иако целовит споразум са оваквим решењима још није потписан, Додик и Босић су прогласили своју победу, а за то имају и неколико разлога: њихов став уважили су, осим у Бриселу, и њихови хрватски и бошњачки политички партнери, лидери СДП-а БиХ и СББ-а БиХ, Златко Лагумџија и Фахрудин Радончић, као и лидери два ХДЗ-а, Драган Човић и Божо Љубић. Такође, српским преговарачима стигла је и симболична подршка: председник Савеза Рома БиХ Дерво Сејдић, као један од оштећених у пресуди, прихватио је став РС, истина сматрајући да би требало повећати број делегата из РС у Дому народа из реда осталих грађана. С друге стране, Јакоб Финци из Јеврејске заједнице у БиХ није пружио симболичну подршку бриселском договору, а снажно противљење спровођењу договора већ су најавили из СДА.

Електори у разједињеним државицама ФБиХ

Своје противљење СДА базира на тврдњи да је реч о “асиметричним решењима” за избор чланова Председништва БиХ, јер је бриселским договором предвиђено да РС остаје једна изборна јединица, а да Федерација БиХ своја два члана Председништва БиХ бира у десет изборних јединица по електорском систему. Но, када се узме у обзир чињеница да су асиметрични и системи два саставна дела БиХ, РС и ФБиХ, онда је и остатак тврдње СДА само делимично тачан. Наиме, према бриселском договору, избор чланова Председништва БиХ у ФБиХ само је допуњен начином сабирања гласова на непосредним изборима на којима су и до сада бирани посланици у парламентима БиХ и ФБиХ. Разлика техничке природе садржана је у томе што ће убудуће у РС све електорске гласове освојити победнички кандидат за члана Председништва БиХ из РС, док ће се два члана тог тела из ФБиХ добијати сабирањем електорских гласова освојених у 10 изборних јединица на непосредним изборима, с тим да се у Председништво БиХ могу пласирати два највећа “сабирка”  која нису исте националности.

Иако још није јасно - а, изгледа, није ни договорено - колико ће која од 10 изборних јединица у ФБиХ носити електорских гласова, претпоставља се да се иде на решење према коме се непосредно бира 73 посланика Парламента ФБиХ. Према том решењу би - након прерачунавања гласова грађана у електорске -  иза првопласираног кандидата у шест већинских бошњачких кантона, друго место заузео победнички кандидат у четири већинска хрватска кантона. По тој рачуници, кандидат једне или више водећих бошњачких странака био би првопласирани, док би кандидат хрватских странака био другопласирани, с тим да би то било осигурано само ако најјаче хрватске странке истакну једног кандидата.

Иза друге “суштинске” примедбе СДА крије се, изгледа, лоша рачуница те странке и њен прави програмски циљ. Наиме, тврдњом да предложена решења дискриминишу Бошњаке, јер се гласови грађана у кантонима са бошњачком већином мање вреднују од гласова грађана у кантонима са хрватском већином, СДА најпре “заборавља” да се и до сада број гласова потребан за посланичко место у ФБиХ разликовао од кантона до кантона, некада и драстично, али се кретао у границама зависних од величине кантона. А границе кантона су, је ли, уређене Уставом ФБиХ скројеним Вашингтонским споразумом почетком 1994. године, а потврђене Дејтонским споразумом годину и по дана касније. Другим речима, дословном тврдњом да ће Бошњаци бити жртве “апартхејда” са новим изборним правилима у ФБиХ, СДА, изгледа, позива не само на рушење тих правила, већ и на промену уставног система: дакако, најпре у ФБиХ, а онда им ни у РС не би било сувише далеко.

Притом ваља подсетити да ни СДА, као ни осталим бошњачким странкама, није нимало сметало када је, практично, гласовима Бошњака у последња два изборна циклуса биран хрватски члан Председништва БиХ. То је, наравно, био кључни аргумент два ХДЗ-а у њиховим захтевима за измену изборног система. Тај аргумент је, недавно у Бриселу, прихваћен и од стране ЕУ и остале две бошњачке странке(СДП И СББ), а раније су га прихватили и Додик и Босић, уз услов да не задире у уставне надлежности РС.               

Даље, не треба превидети да су данашњим “аргументима” СДА до пре само неколико месеци заједно кумовали Златко Лагумџија, високи представник у БиХ Валентин Инцко и амерички амбасадор у БиХ Патрик Мун. Лагумџија тиме што је, заједно са СДА, у Владу ФБиХ - уместо два ХДЗ-а - “увео” две мале хрватске странке које су освојиле једва десет одсто гласова Хрвата у том ентитету. Инцко је, затим, својом директном интервенцијом спречио сваки покушај два ХДЗ-а да се жале на кршење Устава ФБиХ, а Мун је аминовао потез ОХР-а. Редослед њихових каснијих потеза представљао је само делимичну реакцију на последице безвлашћа које су сами произвели: када је увидео да Влада ФБиХ нема никакву ефективну власт над кантонима са хрватском већином у којима власт држе два ХДЗ-а - који делују малтене као засебне државице – Лагумџија је решио да реконструише Владу ФБиХ, увођењем оба ХДЗ-а И СББ-а, уместо СДА. Али, СДА их у томе све спречава користећи сваки механизам који им је на располагању, од процедуралних до уставних, позивајући се чак И на угроженост виталних националних интереса Бошњака. Резултат те целе смутне операције данас је трагикомичан: Влада ФБиХ подељена је на две половине које више и не заседају заједно, Уставни суд ФБиХ уопште не заседа јер нема довољан број судија, а ОХР и америчка амбасада више не желе да арбитрирају између завађених страна.

Изазов ЕУ интеграција: између наде и стрепње

Ипак, ни СДА нема много разлога да се радује. Америчка амбасада недавно је покренула иницијативу за укрупњавање кантона у ФБиХ, којом се бави једна ад хок група стручњака, у које, опет, водећи хрватски политичари немају никаквог поверења. Међутим, хрватски политичари у иницијативи о укрупњавању десет у четири, пет или шест кантона, виде шансу да отворе шири дијалог о укрупњавању кантона са хрватском већином у један или два већа и снажнија. Принципи на којима почива америчка иницијатива, као и отворена подршка британске амбасаде тој иницијативи, упућује на то да се Хрвати имају чему надати, иако је решавање овог проблема тек на почетку.

С друге стране, у СДА сматрају да и бриселски договор о новим изборним правилима има везе са настојањем Хрвата да дођу до свог ентитета/великог кантона, па ће, сасвим сигурно, гледати да пруже значајан отпор покушајима реализације поменутог договора. Може се, дакле, очекивати да ће СДА у Дому народа Парламента БиХ покушати да обори уставни амандман о спровођењу пресуде “Сејдић, Финци”, јер за то имају довољно бошњачких делегата. Питање је само да ли ће проценити, када за то дође време, да ли им се више исплати да у Бриселу и Вашингтону затраже подршку за своје тврде ставове у другим питањима значајним за “европски пут” БиХ у замену за одустајање од опструкције у решавању пресуде “Сејдић, Финци”. Ако, рецимо, у томе успеју, а на изборима за годину и по дана остану најјача бошњачка странка, онда ни српски преговарачи Милорад Додик и Младен Босић неће имати много чему да се радују у наставку решавања тзв. европских питања у БиХ.

Уосталом, паралелно са спровођењем пресуде “Сејдић, Финци”, већ их чека проблем изградње тзв. механизма координације на релацији РС - ФБиХ, који у Бриселу замишљају као неку врсту брзог воза за усаглашавање “ЕУ закона” на нивоу БиХ, а у Сарајеву -  и не само у СДА - виде као погодну прилику за проналазак кључа за разградњу дејтонских надлежности Републике Српске. Савет министара БиХ већ је пред собом имао неколико варијанти “механизма координације” , па их је послао владама РС и ФБиХ, али још ниједна није представљена јавности. То упућује да ће се о “механизму координације” још неко време разговарати иза затворених врата, а затим у некаквој (па)радној групи која ће бити формирана од представника шест водећих странака из РС и ФБиХ.

У међувремену, Додику и Босићу остаје нада да их у тај замишљени брзи воз ЕУ неће на силу гурати Београд, када и уколико заврши своје путовање под патронатом ЕУ на Косову и Метохији. Па да, уместо у замишљеном возу, заврше на домаћим шинама - политички прегажени.

Истини за вољу, било је и раније сличног гурања из Београда, па су политичари у Српској остајали на ногама. Било је, наравно, и саплитања када их нико није гурао, али су се у тим околностима, као у априлу пре седам година, придигли захваљујући разједињености политичара у ФБиХ. Ипак, сувишно је очекивати да се у БиХ обнови тадашњи “евроентузијазам” истих политичких елита у Срба, Бошњака и Хрвата. Изузимајући Хрвате који се надају да ће уласком Хрватске у ЕУ бар мало побољшати свој положај у ФБиХ, мало ко се међу Србима у Српској и Бошњацима у ФБиХ данас нада да ће у ЕУ интеграцијама добити више од онога што има. Као да преовлађује стрепња да неће изгубити и то што имају, без обзира што им то понекад изгледа мање него што верују да им припада. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер