Шемсо и муџахедини

(Пресс)

Читам у петак у „Ослобођењу“ интервју са Шемсудином Мехмедовићем, народним послаником против кога се води истрага због сумње да је извршио ратни злочин. Конкретно, постоје свједоци који тврде да је овај ветеран СДА, првоборац АБиХ и ратни шеф полиције у Тешњу затварао и малтретирао српске цивиле, сарађивао са муџахединима и од њих као ратне трофеје на поклон примао одрубљене главе заробљених српских војника. Али, сумња је ипак само сумња, истрага тек треба да утврди чињенице, па онда долази евентуална оптужница и напослијетку суђење, које треба да покаже да ли је Шемсо крив или невин. Не треба се поводити за праксом његових сабораца из одјела за пропаганду АБиХ, који су почетком рата, без икакавог основа, проширили лаж да су српски министри у Фочи играли фудбал са лобањама муслиманских жртава. И данас срећем бошњачке родољубе који су толико увјерени да је то истина као да су својим очима гледали. Задржимо се зато само на ономе што је Мехмедовић сам испричао за Ослобођење ...

„Као и у остале дијелове БиХ и у Тешањ је дошла једна група страних војника, плаћеника, исламских ратника, муџахедина, зовите их како хоћете, који су жељели да се ставе на страну Армије БиХ, на страну одбране од агресије. Ја нисам могао игнорисати те људе. То су живи људи. Нисам могао да кажем: не желим никакву сарадњу са њима, Али, прво што сам им рекао јесте да морају поштовати законе БиХ. Ко год хоће бранити БиХ – изволите, линија је тамо, ставите се на располагање Команди оперативне групе односно у почетку Штаба ТО, и завршена прича“ – прецизирао је Шемсо и изазвао нејасноће.  

Прије свега, нема основе да те увезене борце „назива како ко хоће“. Да су то били „страни војници“, значило би да су припадали регуларним јединицама неке иностране армије, били би у препознатљивим униформама и дошли би на бази неког официјелног споразума између БиХ и одговарајуће државе. Да су били „инострани плаћеници“, односно нешто као француска легија странаца, неко их је морао и платити, а пошто тзв. пси рата скупо наплаћују своје услуге, токови новца би оставили видан траг према буџету БиХ или ка локалном самодоприносу у Тешњу. Индикативно је да се Шемсо прави невјешт када тек у трећем покушају успијева да погоди да су то заправо били „исламски ратници“ или „муџахедини“, иако добро зна да се радило о међународним исламским терористима којима је БиХ била транзит за касније циљеве по Западној Европи и Америци.

Затим, неће бити да су ти исламски добровољци у борби против невјерника у Тешањ дошли „као и у остале дијелове БиХ“. Они нису случајно набасали баш у Тешањ него их је неко зналачки усмјеравао на подручја гдје ће, као браћа по вјери, бити посебно срдачно дочекани, осјећати се као код куће, своји међу својима, а споља гледано остати најмање примијећени. Тако муџахедини нису дошли у Сарајево да се пред камерама ЦНН боре за пробој обруча, него у Тешањ, који је имао високе референце као један од четири пункта у коме је паралелно дискретно формирана вјерско-национална СДА. Тешањ је био и мјесто које је Алија изабрао за обрачун са својим потпредсједницима Адилом (Зулфикарпашићем) и Туњом (Мухамедом Филиповићем) због тога што су критиковали исламски фанатизам у странци. А из овог градића – ћорсокака, потиче и Алијина партијска узданица и вјечити члан најужег руководства СДА - Мирсад Ћеман.

Даље, ту је и она неизоставна бошњачка глупост да је „прикључивање АБиХ значило и одбрану БиХ од агресије“. Шемсо, нажалост, није изузетак међу својим сународницима који листом умишљају да је армија у којој је на крају рата било мање Срба и Хрвата него муџахедина могла да буде било шта друго доли муслиманска армија која је ратовала против српске и хрватске војске, а ВРС и ХВО су такође браниле (одређене дијелове) БиХ. Штавише, та „АБиХ“ је, да би се изборила за четвртину територије БиХ, морала да освоји Цазинску крајину, коју је бранила једна друга такође муслиманска армија АПЗБ. 

Па онда, ако Шемсо већ тврди да су ти „страни војници“ дошли у Тешањ „као и у остале дијелове БиХ“ да се „боре против агресије“, па је све тако нормално, легално и легитимно, зашто онда има потребу да се правда: „Нисам их могао игнорисати. То су живи људи. Нисам могао да кажем да не желим никакву сарадњу са њима.“ То да су муџахедини у Тешањ дошли живи, а не мртви, заиста није потребно да нас Шемсо увјерава, једнако као што је сувишно да објашњава да их као шеф полиције није могао игнорисати. А нема сумње и да је од свег свог (муслиманског) срца прихватио помоћ у невољи од браће по исламу из далеког свијета, а против каурских агресора из комшилука.

У том контексту не изгледа баш увјерљиво да је Шемсо, умјесто да им „назове максуз селам“, „прво рекао да морају поштовати законе БиХ“. Ту је вјероватно и настала кобна забуна, јер домаћин, пошто још није био измишљен босански језик, није хтио да говори на мрском српском, а наводно незвани гости су опет знали само арапски. Тако браћа из Туниса, Јемена, Алжира и сл. наравно нису схватила да домаћи закони не предвиђају да се заробљеницама откидају главе. И једино су, изгледа, схватили када им је Шемсо рекао: „Ко хоће да брани БиХ – линија фронта је тамо, па изволите“, зато што је ишаретом показао правац и додао њима разумљиво – бујрум.               

 Посебно је занимљивија она полуреченица на крају цитата из Ослобођења гдје Шемсо вели „и завршена прича“, а онда сам отвара серију смислених и бесмислених питања:

„Ко је одсјецао главе и коме је одсјецао – ја не знам и не желим ни сада у томе да учествујем, као што нисам ни тада. Не спорим да је било ружних ствари и да је било и оно чега није смјело бити.“  Пошто Шемсо, ето, не зна да су муџахедини били ти који су сјекли главе и да су главе биле српске, него је, по њему, можда било и обратно, он наставља у кондиционалу: „И ако су муџахедини урадили нешто лоше, то није питање за мене него за њих и оне којима су били потчињени.“ Али, можда, то ипак јесу питања управо за ондашњег и тамошњег шефа полиције Шемсу, јер муџахедини у Тешањ нису падобраном пали с неба и он сигурно добро зна и од кога их преузео и коме их је предао.

А онда долази оно главно Шемсино: „Али, ево сада ја питам: по чијем задатку су муџахедини правили снимке својих злочина и како су фотоси стигли у руке МУП-а РС?“ Елем, није толико проблем што су злочини почињени него што о томе постоје документи. И што је још горе, Шемсо сумња да су неки од муџахедина потајно радили за српску страну.               

Узгред, народни посланик Шемсудин Мехмедовић је на предстојећим страначким изборима  кандидат за предсједника СДА. Машала Шемсо!