"Tranziciona pravda" ili kako je Naser Orić oslobođen u sarajevskom "malom Hagu"

Nakon što je pre nešto više od devet godina u Haškom tribunalu pravosnažno oslobođen optužbi za zločine nad Srbima^[1], muslimanski ratni komandant u Srebrenici Naser Orić nedavno je oslobođen optužbi za zločine nad Srbima i u sarajevskom "malom Hagu"^[2], istina ne pravosnažno. Ali, kako je tekao ceo istražni postupak i kako je donesena prvostepena presuda, Orić se može nadati da će oreol "ratnog heroja" - kojim su ga njegovi brojni sunarodnici okitili - među njima ostati neokrnjen.

"Pravda" i raniji propusti

"Pravda je pobedila" - tim rečima je sam Orić dočekao izricanje provostepene oslobađajuće presude, uz aplauz nekoliko desetina članova udruženja "Majke Srebrenice", drugih njima srodnih bošnjačkih udruženja i, naravno, mnoge bošnjačke političare među kojima se posebno istakao Bakir Izebtegović svojom ocenom da je  "očito je da(.... nema dokaza da su optuženi pripadnici Armije RBiH počinili zločine koji im se stavljaju na teret"^[3]. I za tročlano sudsko veće(predsedavajući Šaban Maksumić i članovi Staniša Gluhajić i Vesna Jesenković) pravda je pobedila u ovom "pravnom" slučaju, mada oni nisu aplaudirali. Ali, doneli su zaključke koji su izazvali samouvereno aplaudiranje poklonika oglašavanja "nevinosti" Orića i njegovog saborca Sabahudina Muhića, koji su u postupku u Sudu BiH bili optuženi za ubistvo tri zarobljena pripadnika Vojske RS 1992. godine na području Srebrenice i Bratunca.

Detaljnog, pisanog obrazloženja oslobađajuće presude još nema, ali prema onome što je tokom izricanja presude saopštio sudija Maksumić, tročlano veće je svu odgovornost za oslobađanje Orića i Muhića svalilo na postupajućeg tužioca Tužilaštva BiH Miroslava Janjića. Iako se taj tužilac trudio da, na bazi dokaza kakvi su se mnogo puta i u mnogo slučajeva pojavljivali i u Haškom tribunalu, svoj posao obavi što bolje. I to za kratko vreme, uprkos raznim pokušajima njegove diskreditacije^[4] tokom sudskog procesa, kao i opstrukcijama koje su se neprestano pojavljivale kako tokom ovog procesa, tako i mnogo pre nego što su mu u Tužilaštvu BiH dali ovaj predmet^[5], koji mu je dodeljen posle 5-8 godina nerada prethodnih tužilaca na tom predmetu, a sa rokom da istragu obavi što je brže moguće.

Pritom je interesantno da su i nadležne instuticije u Srbije napravile propust čuvajući Samira Avdića, "krunskog svedoka Orićevih zlodela", kako ga je opisao bivši šef  Tužilaštva Srbije za ratne zločine Vladimir Vukčević. "Taj zaštićeni svedok tri godine je čuvan u Beogradu. Pripadnici jedinice SIPA iz BiH su presreli njegov telefonski razgovor sa Orićem. To je bio Orićev saborac", izjavio je Vukčević, navodeći da je "jedinica za zaštitu ličnosti MUP-a Srbije, koja je čuvala tog svedoka, napravila propust"^[6]. Još je interesantnije što je ostalo nepoznato da li je iko snosio odgovornost za ovaj veliki propust: ni tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović ni premijer Aleksandar Vučić do danas nisu dali nikakvo objašnjenje. Tim pre što, kako se sada ispostavlja, nikakvih propusta u zaštiti tog svedoka nije bilo kada je isti taj svedok pre tri godine svedočio u Haškom tribunalu na suđenju Radovanu Karadžiću^[7], niti kada je dao iskaz istražnim organima RS pre više od osam godina^[8], koji je zatim završio u Tužilaštvu BiH, istina bez zainteresovanosti tužilaca koji su se "bavili" predmetom protiv Orića pre tužioca Janjića. Na kraju je Avdić završio kao dvostruki pokajnik, ponovo odan Oriću^[9], a stalno nastanjen u gradiću Su Folsu u Južnoj Dakoti(SAD)^[10] !?

Oslobađajući "zaključci" sudskog veća

Ipak, tužilac Janjić je na samom suđenju u Sudu BiH izveo još jednog zaštićenog svedoka, po oznakom "O1"^[11],  ali njegov iskaz za Maksumićevo sudsko veće "nije bio verodostojan", jer je bio "kontradiktoran", dok je govorio o ubistvima Slobodana Ilića na Zalazju, Milutina Miloševića u Lolićima i Mitra Savića u Kunjercu. " Svedok 'O1' na glavnom pretresu govorio je da je video ubistvo Ilića, dok u istrazi, u dve ranije izjave, uopšte ne spominje akciju na Zalazju, kao ni optužene", rekao je Maksumić.

"U istrazi je svedok tvrdio da nije bio očevidac, već da je čuo o ubistvu Miloševića. Na glavnom pretresu je kazao kako je sa nekoliko metara gledao kako optuženi pucaju u Miloševića. Nalaz veštaka potvrdio je suprotno, te je Veće izjave svedoka ocenilo neprihvatljivim", dodao je Maksumić.  "Dok u ranijim iskazima nije govorio o ubistvu Savića, na glavnom pretresu je govorio kako je sve gledao iz neposredne blizine. Supruga ubijenog Savića, Stojanka, kazala je da je on ubijen u rovu i da je pogođen u usta. Isto je potvrdila i dr Vesna Jovanović, koja je bila na prepoznavanju tela ubijenog 1992. godine, čije je izjave Sudsko veće cenilo relevantnim", saopštio je Maksumić^[12].

Ko ne zna šta se sve čulo na suđenju i dešavalo mimo sudnice, odmah bi mogao da zaključi da je sudija Maksumić, ovakvim obrazloženjem, sprečio veliku nepravdu koju je spremao tužilac i raskrinkao svedoka "O1" kao velikog lažova, uz pomoć savesnih Orićevih branilaca. Ali, sitacija je u mnogo čemu drugačija.

Nekonzistentnost zaključaka sudskog veća

Svedok "O1" na suđenju jeste potvrdio da u iskazima datim u istrazi nije pominjao Orića, ističući da to nije činio plašeći se za sopstvenu bezbednost^[13]. Navodio je da mu je prećeno u više navrata, a činjenica je da mu je pretučena majka u sopstvenoj kući u jednom mestu u Federaciji BiH, ubrzo pošto se saznalo da će "O1" svedočiti. A svedočio je video linkom iz Beograda, gde je dobio zaštitu: ni sam nije verovao da takvu zaštitu može dobiti u BiH, jer ni prilikom istrage nije imao poverenja u pojedine istražioce za koje je - i ne samo on - sumnjao da rade u interesu Orićeve odbrane.

Ni odbrana, ni sudsko veće nisu mogli da ospore nalaz veštaka sudske medicine dr Rifata Kešetovića o višestrukim prelomima lobanje na telu ubijenog Slobodana Ilića, kao ni činjenicu da su Ilićevi posmrtni ostaci pronađeni 2010. godine u masovnoj grobnici na smetlištu  koja nije primarna, tj. bili su izmešteni sa mesta prvobitnog ukopa. A, pored posmrtnih ostataka Ilića, identifikovanog 2012. godine, pronađeni su posmrtni ostaci još devetoro Srba, što jasno govori da su se i u ovom slučaju, kao u mnogim drugim slučajevima ratnih zločina u BiH, nastojali sakriti tragovi zločina(ca)^[14].

Dalje, u slučaju ubistva Miloševića nalaz veštaka dr Zorana Stankovića nije bio suprotan iskazu "O1". Tačno je da se nije slagao u svemu, ali nije bio suprotan, kako su zaključili sudija Maksumić i njegove kolege: svedok nije brojao ni pucnjeve ni rane na telu Miloševića, a veštak  je precizirao da su na telu bile dve rane, od kojih je jedna bila smrtonosna, od metka kalibra 7,65 milimetara, a da za druguranu na glavi pretpostavlja da je nanesena udarcem tvrdim predmetom.Pokušavala je Orićeva odbrana da dr Stankovića navede na mogući zaključak da je druga rana nastala dok je žrtva bila na vojnom transporteru, ali dr Stanković je izrazio nevericu u takvu mogućnost^[15]. A ni odbranu, ni sudije nije zanimalo to što je jedan od muslimana iz Srebrenice svedočio u sudnici da je naišao na beživotno telo Miloševića "u reci, vezano za drvo žicom". "Šake su bile vezane žicom, koja je bila vezana za drvo", naveo je u sudnici tužiočev svedok Asim Mehić, dok je svedok Radmila Nikolić-Milošević detaljno opisivala kako je saznala da je njen stric Milutin bio živ kada je zarobljen, što je odbrana neubedljivo pokušala da preokrene u svoju korist, nastojeći da ubistvo Miloševića "prišije" jednom trećem pripadniku ARBiH^[16].

Ovde je vredi podsetiti da je odbrana nešto slično činila i u slučaju ubistva Slobodana Ilića, samo na dvojak način:  s jedne strane isticanjem u prvi plan iskaze svedoka da je u Ilićevo ubistvo lično umešan Orićev zamenik Zulfo Tursunović^[17], a sa druge iskazom Tursunovićevog sina koji je tvrdio da mu je otac za života pričao da je Ilić stradao u "razmeni vatre" sa Srbima i da mu je "bilo žao što Ilić nije zarobljen"^[18]!? Ali, sam Tursunović za života nikada javno nije pokazao takvu vrstu "žalosti", pa ni kada je godinama bio pod istragama Tužilaštva BiH za ratne zločine nad Srbima u Podrinju, a jedna od istraga odnosila se i na ubistvo Ilića i još nekoliko Srba u selu Zalazje. Na kraju je Tursunović, označen kao drugoosumnjičeni za zločine nad Srbima u izveštaju MUP-a RS iz davne 2005. godine(dopunjenog 2006. godine) koji je podnesen Tužilaštvu BiH, 2010. godine umro prirodnom smrću kao nevin čovek u svom selu Sućeska, gde se među prvima vratio i odakle se kretao svuda gde je hteo bez ikakvih problema^[19]. A da iz Tužilaštva BiH nije postojala ni jedna jedina naznaka da bi protiv Tursunovića bila podignuta optužnica, iako su ga, recimo, za jedno ubistvo direktno teretili i porodica žrtve i jedan od bošnjačkih insajdera^[20], te da je, na primer, bio među predvodnicima napada na Skelane u kojima su ubijana deca, stari i nemoćni Srbi^[21]....

"Relevantnost" svedoka i izvrtanje iskaza

Naravno, za odbranu Nasera Orića nije bilo srpske žrtve koja - ako joj već "nije poznat" počinilac zločina - nije stradala u "razmeni vatre". Zaprepašćujuće je, međutim, kada u to poveruje sudsko veće donoseći zaključak po trećoj tački optužnice - ubistvu Mitra Savića - koji se graniči sa najbezobzirnijim manipulacijama, jer se poziva na nepostojeće tvrdnje supruge žrtve i lekarke koja je videla beživotno Savićevo telo, ekshumirano dva meseca nakon ubistva. Naime, Stojanka Savić je u sudnici rekla da je "čula" - što je ključna reč koju sudija Maksumić ne izgovara u svom zaključku - da je njen suprug ubijen u rovu, i to od jednog od njegovih saboraca "nekog Zorana", ne navodeći više ništa^[22]. A niko od sudija je nije pitao za prezime tog čoveka, već se i sam sudija Maksumić doslovce pozvao na tog istog "nekog Zorana"!?  

Dalje, Stojanka Savić nije imala snage da vidi telo svog supruga, to je u sudnici i rekla, navodeći da nije ni mogla videti ranu na njegovom telu. A dr Vesna Jovanović, koja je telo videla - na čiji se iskaz sudija Maksumić poziva - u sudnici nije potvrdila to što sudija tvrdi da jeste. "Nisam gledala povrede nego sam samo sišla radi prepoznavanja tela(...) U zapisniku Doma zdravlja nema opisa povreda", rekla je ova lekarka Doma zdravlja u Bratuncu^[23]. Nakon što joj je Orićeva odbrana predočila protokol tog Doma zdravlja, koji su dobili od Haškog tribunala, dr Jovanović je rekla da je Savić ranjen na području Kunjerca 14. decembra 1992. godine^[24], ali nigde nije ni rekla ni potvrdila da je tada ubijen u rovu - kako to zaključuje sudsko veće - već govori nešto sasvim drugo: da je pomenutog datuma na Kunjercu "Savić nestao", a da je telo pronađeno u februaru 1993. godine, kada ga je videla^[25].

No, sudija Maksumić se u svom saopštenju ne poziva na protokol bratunačkog Doma zdravlja, možda baš zato što dr Jovanović tvrdi da u tom dokumentu ne piše ono što "vidi" Orićeva odbrana, a ta odbrana "vidi" da je Savić ubijen u rovu, a ne ranjen i nestao. Naravno, sve to da bi opovrgla tvrdnje tužiočevog svedoka "O1" da je Savić ubijen nakon ranjavanja. Zaprepašćujuće je, međutim, što sudsko veće, izgleda, podrazumeva da je tačno ono što Orićeva odbrana "vidi", pa onda "malo" izvrće izjavu dr Jovanović!? Možda upravo zaključak o ubistvu Mitra Savića najupečatljivije govori o dvostrukim standardima kojima se služio sudija Maksumić obrazlažući celu presudu: dok je svedočenje zaštićenog svedoka "O1" ocenio "neverodostojnim", nepostojeće tvrdnje Stojanke Savić i dr Vesne Jovanović ocenio je "relevantnim".

"Nerelevantnost" nezgodnih svedoka i kredibilitet sudije Maksumića

A čak i da su postojale takve "relevantne" tvrdnje, postavlja se pitanje zašto za sudiju Maksumića nisu onda, recimo, relevantne i tvrdnje svedoka tužilaštva Ibrana Mustafića koji je u sudnici svedočio da mu je Orić prepričavao kako je lično ubio Slobodana Ilića^[26]? No, Mustafić je za sudiju Maksumića ostao nerelevantan i  nedisciplinovan svedok kojeg je tokom prethodnog svedočenja udaljio iz sudnice kada je ovaj počeo da priča o "mafiji iz Srebrenice na čelu sa Naserom", zatim o "sinu Alije Izetbegovića(Bakiru, op.a.) koji je ovde šef mafije", te o "Sudu i Tužilaštvo BiH koji su, osim par retkih pojedinaca, instituti za zaštitu mafije i ratnih zločinaca". "Ovo je montiran proces, a ja znam ko obrađuje svedoke i ko su intimni prijatelji", naveo je Mustafić, pre nego što ga je sudija Maksumić prekinuo^[27]. Orićeva odbrana je zatim tražila psihijatrijsko veštačenje Mustafića, a svih troje veštaka su zajedno zaključili da je Mustafić zdrav i sposoban da svedoči. “Mustafić ima očuvane psihičke funkcije, ne postoji oboljenje i procesno je sposoban. Sposoban je da reprodukuje događaje iz perioda 1992 – 1995”, kazala je u sudnici dr Alma Bravo-Mehmedbašić, specijalista neuropsihijatrije^[28].

Mustafić, svakako, nije "srpski plaćenik", što je etiketa koja se obično lepi od strane Orićevih obožavalaca svakome ko svedoči protiv Orića: Mustafić je osoba koja ne ističe ništa manje nego bilo koji drugi Bošnjak da je "Vojska RS nad srebreničkim muslimanima u julu 1995. godine počinila genocid". Ali, za razliku od gotovo svih ostalih Orićevih obožavalaca, Mustafić bez ikakve zadrške opisuje Orića kao ratnog pljačkaša i ubicu ne samo Srba, već i Bošnjaka - i ne samo Orića - što je detaljno i opisao u svojoj knjizi "Planirani haos", koja je na suđenju prihvaćena kao materijalni dokaz.

Dalje, sudiji Maksumiću nije mnogo vredelo ni objašnjenje tužioca tokom sudskog postupka da je "O1" musliman koji je rat proveo na području Srebrenice kao pripadnik Armije RBiH, te da je izgubio brata od 16 godina "kojeg su ubili pripadnici Vojske RS u julu 1995. godine". Sudiji, takođe, nije vredelo ni to što je tom svedoku prećeno, što mu je majka pretučena i što za to niko nije kažnjen, a moralo je, jer je očito da je taj postupak trebalo da ga odvrati od svedočenja. Kao što nije tražio ni da do kraja budu istraženi navodi da je nekim svedocima prećeno, a da su neki podmićeni da svedoče u korist Orićeve odbrane itd^[29].

Još ako bi se sve malo šire posmatralo, u kontekstu prakse Haškog tribunala na koju se rado pozivaju u Sudu BiH i Odeljenju I(za ratne zločine) Tužilaštva BiH, onda ne bi bilo bezrazložno postaviti pitanje: zašto svedočenje "O1" "nije bilo verodostojno", a za sve procese u Hagu u vezi zločina u julu 1995. godine nad srebreničkim muslimanima - a i za Sud BiH iTužilaštvo BiH - itekako je bilo verodostojno svedočenje pokajnika sa druge strane Dražena Erdemovića, pripadnika Desetog diverzantskog odreda VRS?

Ima bar nekoliko razloga da se veruje da je tome doprinela i samo ponašanje sudije Maksumića tokom rata. Čak i da nisu sasvim tačne tvrdnje da je kao okružni vojni sudija u Sarajevu lično zlostavljao srpske zatočenike u sarajevskom Okružnom vojnom zatvoru, odnosno u logoru u kasarni "Viktor Bubanj", ostaje činjenica da je izricao čak i smrtne presude nekolicini zatočenih Srba, pri čemu se ti "procesi" - a o "presudama"  da se i ne govori - nikako ne mogu smatrati ni pravičnim ni pravednim^[30]. Ako ništa, ono zbog toga se profesionalni i moralni kredibilitet sudije Maksumića može, najblaže rečeno, nazvati sumnjivim. A sa takvim profesionalnim i moralnim "kredibilitetom" taj sudija ne bi smeo ni da bude doveden u situaciju da - pogotovo ne u Sudu BiH - ocenjuje verodostojnost bilo čijeg svedočenja, a kamoli da se prihvati njegova ocena o verodostojnosti.

A ovo je samo jedan u nizu slučajeva, ali jedan od najupečatljivijih, koji govore sa kakvim Sudom BiH i Tužilaštvom BiH imaju posla porodice srpskih žrtava ratnih zločina. Nakon prvostepene oslobađajuće presude Oriću i Muhiću, članovi porodica srpskih žrtava ratnih zočina na području Podrinja i sami kažu da su izgubili i ono zrno poverenja koje su imali u pomenute pravosudne institucije. Da li će možda žalbeno veće Suda BiH znati, hteti i/ili umeti da im vratio izgubljeno poverenje? Da li će im izgubljeno poverenje vratiti Odeljenje I Tužilaštva BiH za ratne zločine, gde se godinama "kiseli" još nekoliko predmeta protiv Orića i ostalih njegovih saboraca za zločine u Podrinju? Kako su svi ti procesi do sada vođeni, pravde za porodice srpskih žrtava ratnih zločina u Podrinju neće biti u Sudu i Tužilaštvu BiH, kao što je nije bilo ni u Haškom tribunalu.