Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Вучићево миротворство и "ципеларење" у БиХ |
четвртак, 12. мај 2016. | |
Откако је ономад у Мостару досадашњи и будући премијер Србије Александар Вучић поручио Србима и Бошњацима "Бошњаци у српске ципеле, Срби у бошњачке ципеле, не би ли се боље разумели", све у склопу своје раније промовисане "мисије" историјског помирења Срба и Бошњака - није се догодило бог зна шта ново што би указало да та Вучићева "мисија" одмиче напред. Обнова Ферхат- пашине џамије у Бањалуци, срушене 1993. године, послужила је представницма РС, па и многим Србима, да покажу да јесу спремни и да уђу у "бошњачке ципеле", али, с друге стране, мало је Бошњака показало спремност да обује "српске ципеле". Док је, рецимо, бањалучки муфтија Осман Козлић истицао да нас све данас "опомињу и Јасеновац и Сребреница, као и Ферхадија, као и манастир Дечани", Вучићев турски колега Ахмет Давутоглу потенцирао је "остварење сна Алије Изетбеговића". Председник РС Милорад Додик, врпољећи се у столици, оћутао је током церемоније Давутоглуов говор, баш као и сви остали српски представници, да би дан-два касније осудили скандалозне делове Давутоглуове поруке. За бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића ништа није било спорно: шта више, могло би се рећи да му је можда било и помало криво што и сам није могао рећи све оно што је рекао Давутоглу; а да су му његове речи изузетно пријале, показао је Изетбеговић млађи тиме што је одмах устао са своје столице и честитао Давутоглуу на говору. Напокон, мало ко је у Сарајеву хтео гласно да каже, попут пензионисаног бошњачког дипломате Хајрудина Сомуна, да је Давутоглуу "било боље да није ни долазио у Бањалуку". И док бањалучки муфтија показује спремност и способност за (са)осећање за страдање Срба, Изетбеговић млађи, као ни многи други у бошњачкој елити, тој врсти емпатије нису склони када је реч о злочинима над Србима у ратовима деведесетих година прошлог века. Изетбеговић млађи јесте ономад у Мостару, поред Вучића, "признао" право Србији(да ли и свим Србима?) да се "сећа злочина у Другом светском рату и оснивања НДХ", али овај водећи бошњачки политичар никада није поменуо српске жртве у последњем рату у БиХ, сем као неку врсту колатералне штете. Напокон, поглавар Исламске заједнице у БиХ(ИЗ БиХ) реис Хусеин Кавазовић, који је до сада иступао знатно умереније од свог претходника Мустафе Церића, у једном од последњих иступа изнео је непримерене оптужбе на рачун "врха Српске православне цркве из Београда да охрабрује српски национализам и искључивост и доприноси величању злочина и злочинаца чиме додатно отежавају пут помирења"!? Дакле, ни реис Кавазовић, ни Изетбеговић млађи не помишљају да би требало да обују "српске ципеле" ни онда када српски политичари у БиХ, па и сам Вучић, обувају "бошњачке ципеле", па је питање: коме, заправо, Вучић нуди своје ципеле и чије он покушава да обује? Они којима у БиХ нуди - неће их још задуго обући, док он свакодневно навлачи, по потреби, свачије: и тесне и превелике, а број погоди углавном када их мења са Бошњацима у Новом Пазару. Што већ спада у домен политичке/политикантске трговине. Вучићево "ципеларење" у БиХ илити позајмљивање ципела између Срба и Бошњака - као што смо на овом месту приметили још приликом Вучићеве промоције сопствене мисије "историјског помирења" Срба и Бошњака - биће превасходно схваћено као његово посипање пепелом, при чему ни Срби у Републици Српској ни Бошњаци у Федерацији БиХ никако неће разумети зашто би и они то требало да учине, јер су, свако из своје перспективе, водили рат за одбрану својих националних интереса, а да притом и међу једнима и другима готово да нема породице која није изгубила неког од својих чланова. А за праведан однос према мрљама из ратне прошлости, потребно је да, према истим критеријумима, буду процесуирани барем сви већи ратни злочини. То се до сада није догодило, првенствено када је реч о злочинима над Србима, а питање је да ли ће се догодити и у наредних десетак година. У међувремену, Вучића ће, како сам каже, "мучити нејединство српске политике у Републици Српској. "Имам добре односе са свима њима и они су сви моји добри пријатељи, и Додик, и Иванић, Босић, Тадић и други. Волео бих да имају ближе и боље односе", тврди Вучић. Љуто завађени између себе, сви ови Вучићеви "пријатељи" кипте од међусобног непријатељства, називајући једни друге велеиздајницима, издајницима, криминалцима..... Док тако међусобно "ратују", "пријатељи" се паралелно и одвојено састају са Вучићем, мање-више му се дивећи сви редом као некрунисаном свесрпском цару, "измученом" њиховим нејединством. Па, ипак "пријатељ" Додик му је смањио једну муку тиме што је, практично, на савет "пријатеља" Вучића још једном замрзнуо референдум о правосуђу БиХ, с којим се у старту нису слагали "пријатељи" Босић и Иванић, а касније ни Додиков коалициони "пријатељ" Марко Павић. Заузврат, "пријатељ" Додик је почаствован Вучићевим позивима на сваку државну церемонију у Србији и састанцима на сваких месец-два дана са Вучићем, а ни "пријатељи" Босић и Иванић нису ништа мањи Вучићеви "пријатељи". "Пријатељство" се одржава следбеништвом Вучићевог проевропског курса, које у српској варијанти западно од Дрине може да одступи који степен лево или десно, али са пута не може да скрене. Вучић је за тај пут своје "ципеле" поделио свим "пријатељима", некима су оне превелике, некима тесне, али их, изгледа, сви носе са све мање муке, ваљда како их с временом разгазе. Није познато да ли им је власник ципеларника саветовао да једни другима повремено позајмљују ципеле, тек они то и сами често чине: изују се, па се немилице гађају ципелама. Па, сад, ако на предстојећим митинзима мало јаче замахну једни на друге, биће посла и за "мученог" Вучића. С обзиром да му се не мили улично непријатељство међу његовим "пријатељима", јер то онда може да се пренесе и у двориште власника ципеларника, за очекивати је да он реши и себе и њих те "мучнине": након дан - два митинговања својих "пријатеља", власник ципеларника се појављује као "деус еx мацхина" - "помиритељ" својих љуто завађених "пријатеља". С ореолом "мученика", дакако. |