Utom će stići i izborni rasplet, pa će se konačno saznati ko je ko na političkoj sceni u Srpskoj: ko je najpoželjnija udavača, ko je momak za ženidbu u punoj snazi, a ko ocvali mladoženja kojeg je vreme pregazilo.

Potrebno je sistematski istražiti koliko je vremena proteklo između događaja u Srebrenici sredinom jula 1995 i konačnog uobličavanja genocidnog narativa u javnom diskursu Zapada s jedne, i bosanskih Muslimana s druge strane.

Briselski sporazum koji ste potpisali i koji uporno sprovodite na delu ugrožava vitalne nacionalne, državne i interese Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Vi ste ga sklopili da bi sever Kosova i Metohije integrisali u ustavno-pravni sistem nezavisne države „Kosovo“ i ukinuli institucije Srbije

U Srbiji, kao u svakoj državi koja pokušava da bude normalna i uređena, svako ima pravo da kritikuje svakoga, da piše i saopštava svoja mišljenja, ali čini mi se da nema nikakve odgovornosti za izgovorenu reč.

Ko god je pratio nastanak Srpske liste, morao bi da zna koliko su čelni ljudi Srpske narodne stranke uložili napora da taj program ne bude „prosrpski“, nego srpski, što je posle referenduma dalo nekakav pozitivan rezultat. Ne veliki, ne presudan, slažem se, ali značajan.

Poslednja izjava direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića o pristupanju dve i po hiljade mladih ljudi Srpskoj naprednoj stranci u opštini Zubin Potok je gola laž i jeftini politički marketing mladog „reformskog političara“

I tako smo došli do naše stare teme: ekumenizma, i njene novije varijacije, papine posete. Ako je ovoliko Razuma među rimokatolicima na Balkanu, koji to naši pametnjakovići veruju da će poseta njihovog poglavara našoj Crkvi nešto popraviti u uzajamnim odnosima?

Proglašenje kosmetske nezavisnosto iz 2008. godine koje je, da se u tom trenutku na čelu Srbije nalazila odlučnija i agilnija politička garnitura, moglo biti tretirano kao presedan  na osnovu kojeg bi se, a po principu pravne analogije, zahtevala redefinicija i "avnojevske" granice današnje BiH

U vremenu u kome smo svedoci nastojanja da se relativizuju stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, i pokušajima da se na bizaran način protumači odgovornost za njegovo izbijanje, izvođenje „Marša na Drinu“ u sali Generalne skupštine ostaće zabeleženo kao snažno podsećanje na čijoj su strani pravda i venci pobede.

Očigledno je da za Ivu Josipovića u Hrvatskoj postoji samo jedan politički narod - hrvatski, a Srbi tek moraju da dokažu da su dostojni da budu deo hrvatske državnosti tako što će svoje stadanje i izgon položiti na oltar hrvatske domovine.