Уставни суд БиХ крши Устав

Важно је свједочење Недима Адемовића, шефа кабинета предсједника Уставног суда БиХ, који је поводом изласка Коментара Устава БиХ (издавач Конрад Аденауер штифтунг, Сарајево), 24. априла 2010. године дао интервју сарајевском „Ослобођењу“.

Одговарајући на бројна питања Адемовић потврђује кршење Устава БиХ као дијела међународног Дејтонског споразума и то од стране судија Уставног суда БиХ који су били задужени да штите тај Устав. На питање: „Како оцјењујете данашње уставноправно уређење БиХ, а да уставни текст није пратио ове промјене?“, Адемовић одговара: „Уставноправно уређење не одговара формалном уставном тексту. Оно се интензивно развијало и мијењало од Дејтона до данас, а уставни текст није пратио ове промјене. Највећи јаз постоји у области подјеле надлежности између државе и нижих административно-територијалних нивоа власти, као и у области тзв. финансијског устава.“ На питање: „Какве су могућности за промјене Устава БиХ ?“, Адемовић одговара: „Нажалост, нисам велики оптимиста. Ако процјењујемо искуство из минулог периода, увиђамо да је уставноправни развој био искључиво посљедица међународног интервенционизма.“ На питање: „Какву улогу има Уставни суд БиХ када је у питању развој уставноправног уређења?“, Адемовић одговара: „Уставни суд БиХ је једна од најуспјешнијих институција и пројеката у БиХ. Уставни суд БиХ је дао легитимитет многим наметнутим законима, успостављао је баланс између суверенитета БиХ и међународне управе.“

Овакво безочно и дрско признање кршења Дејтонског споразума и дописивања Устава БиХ најбоља је илустрација неправног и неуставног дјеловања судија Уставног суда БиХ, по формули: два Бошњака и три странца прегласају два Србина и два Хрвата. Двије кључне одлуке Уставног суда БиХ настале су на овај начин.

Прва такозвана одлука о конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата на простору цијеле БиХ, а не на територији ентитета, како је прописао Устав БиХ, регулишући избор српског члана Предсједништва у Републици Српској, а бошњачког и хрватског члана у ФБиХ, као и српских делегата из Српске у Дом народа, односно бошњачких и хрватских из Федерације у тај Дом на нивоу БиХ. Ова одлука је послужила касније за бројна наметања амандмана на уставе ентитета и неуставних закона. Посебно је била штетна по Хрвате у БиХ, јер их је деконституисала у Федерацији одузимајући им политички значај, остављајући их у немилости већинских Бошњака. ФБиХ је тиме фактички постала бошњачки ентитет, јер су хрватски посланици прегласавани у федералном Парламенту, а хрватски министри у федералној Влади. Бошњаци су два пута изабрали Алијиног „златног љиљана“ Жељка Комшића као хрватског члана Предсједништва.

Другом одлуком Уставног суда БиХ о „уставности“ одлуке о наметању Суда и Тужилаштва БиХ, коју је донио високи представник, извршен је удар на правосуђе. По Уставу БиХ постоји само Уставни суд БиХ као једина уставна институција на нивоу БиХ. Сва (остала) правосудна надлежност - законодавна и судска власт, припада искључиво ентитетима. Калемљење туђих правних правила на постојеће системе правосуђа довело је у питање правну сигурност и људска права. Креиран је систем неодговорности у којем су Суд и Тужилаштво БиХ правна карикатура. То ограничава и оне људе који тамо раде, да са увјерењем и правим, а не измишљеним доказима, воде поступке и изричу пресуде. Од тих квази бе-ха установа, направљен је „мали Хаг“, који ће остати упамћен по селективној правди „за српске злочинце и бошњачке жртве“.

Да је било памети и одговорности, Дејтонски споразум је требало проводити у свим његовим дијеловима, а не мијењати неправним „бонским овлашћењима“ и мијешањем странаца. Такав приступ би засигурно довео до далеко већег степена разумијевања и међунационалног помирења у БиХ. Овако се репродукују сталне размирице и сукоби. Република Српска и ФБиХ су могле остварити изузетну сарадњу кроз координацију и хармонизацију прописа, која би била свима од користи. Нису, захваљујући и дијелу међународне заједнице која већ трећу деценију неодговорно управља у БиХ. Створено је подијељено друштво, стање је све горе и све даље од рјешавања суштинских питања - економских, социјалних, друштвених, регионалних. БиХ стоји и све више се дијели. Да би кренула напријед, мора се остварити босанско-херцеговачки унутрашњи договор и постићи базични консензус о њој самој, без било каквог учешћа странаца у томе.

(Глас Српске)