Сведоци смо да је стратегију организованог заборава, којом је Брозова Југославија у име „братства и јединства“ онемогућавала утврђивање истине о геноциду у Независној Држави Хрватској, заменила стратегија потпуног негирања.

И, као треће, према слову Дејтонског споразума рок трајања тројице иностраних судија био је ограничен на десет година, што значи да је састав Уставног суда без странаца требало да изабере парламентарна скупштина БиХ још прије читаву деценију.

Миграција из ових крајева почиње у Краљевини Југославији, а у време СФРЈ постаје прави егзодус. Исељавање из југоисточне Србије је веће него са Космета! У првој деценији XXI века настаје демографска катастрофа.

Кардинал Левада је истакао да Степинац, мада мученик због тога што је био у затвору, никада није био у прилици да носи одличја свог кардиналства. „Он је живео на месту где се налазио... жртвујући свој живот за истину и јединство Цркве у Хрватској."

Слично томе, питање Косова поготово није питање „уставног и правног поретка Србије“, а да не говоримо о оној бесмисленој мантри о „очувању принципа међународног права“ у коју су толики наши сународници слепо веровали све до трагикомичног фијаска пред Међународним судом у Хагу.

Хрватска влада, која се ових дана налази под жестоким притиском домаће јавности, јединствена је у томе да је пресуда била неправедна и неадекватна јер је и премијерка Јадранка Косор изјавила како је “пресуда хрватским генералима неправоснажна”.

Након 5 октобра, СРЈ одустаје од континуитета са СФРЈ,подноси нови захтев за чланство у УН и једнострано повлачи тужбу против БиХ Овај гест добре воље је пратило и успоставање дипломатских односа (и серија извињења највиших државних фукционера из Београда). СРЈ подноси и Инцијативу да МСП ex officio преиспита своју јурисдикцију.

Разлог зашто после петнаест година ми још увек немамо поуздану слику о обиму и природи тог злочина јесте зато што у истраживању Сребренице никада нису били примењивани професионални критеријуми.

Трећи талас њиховог насељавања, насиља и терора уследио је уз подршку мусолинијеве фашистичке Италије на плану албанизације Косова и Метохије и стварања Велике Албаније. Тада је побијено преко 10.000, и протерано око 100.000 Срба.

Нашим „комунистима“ се све срушило, распала им се Југославија, пропао је комунистички и самоуправни систем, економски разорена земља, деца разбегла по расејању. Док седе у јефтино откупљеним становима сами и стари остаје им да нападају своје рођаке и комшије.