Дакле, берлински план да се на једном месту окупе не само будући “победници”, већ и “губитници” предстојећих избора међу Србима, Бошњацима и Хрватима - а не само “народњаци” или само “социјалемократи” - крајње је практичне природе, а могло би се посумњати да се ослања и на искуства из пропасти “априлског пакета” уставних промена у БиХ.

Савремена политичка намера је очигледна и на истом је трагу, потребно је ограничити и омеђити артикулацију и заступање српских националних интереса само на Србију и уклопити их у већ уходану политичку матрицу која се не сме простирати ван њених граница.

У Цркви многи сматрају да ће пресудну улогу имати однос митрополита Амфилохија и владике бачког Иринеја (Буловића), који је досад конце углавном повлачио из сенке.

Очигледно је да је радикална промена политичког система ургентна, али се она одлаже већ готово десет година, јер би њено спровођење довело до разбијања партијских монопола, успостављене владавине партитократије и формираних економско-политичких центара моћи.

Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.

У случају Сребренице, „ипак није онако како се тврди“. А „наше право да знамо“ је како је тачно било. И то је једино оно на шта председник Србије и Скупштина Србије у некој својој резолуцији имају право – и обавезу – да позову. На утврђивање праве истине о Сребреници.

Ипак, јасно је да, према недавним истраживањима јавног мњења, више од четири петине грађана РС није за учлањење БиХ у НАТО, а сматрати неодговорнима све те људе, у најмању руку, представља чист безобразлук.

Доста је било систематског испирања мозга од стране власти и страних интересних група? Докле ћемо трпети орвеловске флоскуле које понижавају нашу интелигенцију? Докле ћемо гледати у блиставе ТВ емисије и  новине контролисаних медија који не постављају права питања, већ дају исте одговоре?

Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи?