Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.

Крик народног незадовољства не треба да буде упућен Београду јер одатле рука спаса не може да дође, већ према Њујорку и Бриселу који су пре свега одговорни како за безбедност, тако и за међунационалне односе на Косову.

Албански лоби се негде од 2005. труди да одржи антисрпску пропаганду причом о шачици Албанаца који су спасли неколико Јевреја од геноцида. Мислим да је то у функцији добијања подршке међу Јеврејима за Хитлерове границе Албаније, тј. независно Косово.

Ипак, јасно је да, према недавним истраживањима јавног мњења, више од четири петине грађана РС није за учлањење БиХ у НАТО, а сматрати неодговорнима све те људе, у најмању руку, представља чист безобразлук.

Коме царству се добар део српског етноколектива приволео у новонасталим војно-политичким околностима након пада Берлинског зида, показао је и доказао 2008. када је читавих 40% етно-Срба из остатака Србије гласало за бриселско „златно теле“.

Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи?

Сигурно да пада у очи изузетно ангажовање Немачке у последњим догађајима на Косову. Те командант КФОРа – Немац, те додатни контингент немачких војника, те портпарол КФОР-а са проблематичним изјавама – Немац, те спречавање одржавања седнице СБ УН.

Брдо је Тадића ставило пред непријатан избор. Да је учествовао, у Србији би га видели како за малим столом седи заједно са Тачијем. С друге стране, неучествовање би само појачало међународно гледање на Србију као на тврдоглавог регионалног силеџију.

Зато већ видим разочарање у Сарајеву када још једном и од Вучића чују, а и шта би друго, да "Београд подржава Дејтонски споразум и да ће поштовати сваки равноправан договор ентитета и народа у БиХ". А "као бибер по пилаву" доћи ће вест да, ако им непосредно не прети "Крим у БиХ", пример Украјине стабилизује дејтонски статус Српске у БиХ.

Савремена политичка намера је очигледна и на истом је трагу, потребно је ограничити и омеђити артикулацију и заступање српских националних интереса само на Србију и уклопити их у већ уходану политичку матрицу која се не сме простирати ван њених граница.