Najšire prihvaćeno objašnjenje je, ipak, ono kako je Kosovo izgubio još Milošević, pa oni tu više ništa ne mogu, i pored svoje intelektualno-patriotske superiornosti. Eto, oni se mnogo trude, ali je ta stvar već svršena.

Još u vreme donošenja Zakona, a i kasnije pokušava se problematizovati, istina ne dovoljno glasno, zakonska odredba da se popisom obuhvaćaju samo osobe koje imaju prebivalište u Hrvatskoj uz uslov da godinu dana nisu bile odsutne iz zemlje.

Vukovar nije bio nikakva svetinja već mesto zločina gde su ubijani civili obe nacionalnosti, ali se stiče utisak da jedino Srbija izlazi u susret zahtevima Hrvatske. Sve je izvesnije da će srpsko pravosuđe slučaj prepustiti Hrvatskoj.

Konačni cilj operacije je urušavanje Republike Srpske i demoralizacija njenih građana. Da bi, kao što nameravaju zapadni  centri moći, Republika Srpska bila apsorbovana u strukture NATO pakta i EU neophodno je da bude zadovoljeno nekoliko preduslova.

Sutradan na sastanku sa najužim saradnicima ispričao sam šta se dogodilo. Svi su se složili da je to bila slabo planirana klopka u koju je trebalo da ulete generali kao "muve bez glave". Neko je slabo procenio naše sposobnosti i moju inteligenciju.

Sloboda je najvrednija reč za sve Srbe na Kosovu i Metohiji. Retko se izgovara, ali se čeka, njoj se nadamo. Ako je 24. mart dan sećanja moramo se setiti i onoga što mu je prethodilo, i Srbi i Albanci.

Dovoljan je letimičan pogled na sajt „hrvatskih pravoslavaca” pa da se posumnja u njihove iskrene namere da neguju svoj specifičan pravoslavni identitet. Mnogi se pitaju da li je to nastavak akcije zastrašivanja Srba i Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj iz 2008.

Reč na otvaranju Okruglog stola „Kosovo i Metohija – 13 godina posle agresije NATO“, održanom 23. marta 2012., u Beogradu.