Za praznu crkvu Svetog Marka ne možemo da krivimo samo domaću vlast, dodvoravače prema Vašingtonu i Briselu, a koji nas, pak, uz pomoć Haga i posredstvom bezbroj medija poduže lobotomiraju usađujući nam NATO i Si-En-En istinu o raspadu SFRJ i o kolektivnoj srpskoj krivici.

Već samo određivanje Bosanaca kao nacije svakako neće doprineti smirivanju političke situacije u BiH. Pri tome se srpskom narodu koji ne želi da pripada jedinstvenoj bosanskoj naciji, jer ima svoj autohtoni nacionalni identitet, utiskuje žig genocida.

Ako se zna da se na Kosovu i Metohiji za zločine nad Srbima ne odgovara naravno da će pucati na nas. Ako se na severu pokrajine međunarodna zajednica, na papiru statusno neutralna, direktno stavlja na stranu takozvane kosovske države, naravno da će vas ohrabriti na svaki zločin.

SPC ne moramo poštovati, možemo je osuđivati, čak i nipodaštavati, dokle u tome zadržavamo meru ukusa i dostojanstva. Ali kada Crkvu proglasimo za veće zlo od narkomanije, mi imamo zaista krupan problem. A upravo to čine sve one novine i TV stanice koje ne ulaze u raspravu koliko je droga prisutna u školama.

Mi smo bili isti oni Srbi iz 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... kojima je sada ostavljeno da sami odluče da li će plaćati račune za utrošenu električnu energiju. Nedeljama smo bili u mraku, trpeli i čekali da neko na višem nivou preuzme stvar u svoje ruke.

Pogledajmo samo reakcije na proces protiv Radovana Karadžića koji se danas ponovo nastavlja. Višemesečno odlaganje i desetine hiljada evra koje je kao dodatnu pomoć uspeo da dobije taj bosansko-srpski optuženik, izaziva nerazumevanje kod mnogih.

Dakle, berlinski plan da se na jednom mestu okupe ne samo budući “pobednici”, već i “gubitnici” predstojećih izbora među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima - a ne samo “narodnjaci” ili samo “socijalemokrati” - krajnje je praktične prirode, a moglo bi se posumnjati da se oslanja i na iskustva iz propasti “aprilskog paketa” ustavnih promena u BiH.

Jasno je da se ne može očekivati ništa dobro od vlade koja je svojevremeno proglašavala svetsku ekonomsku krizu za razvojnu šansu Srbije, a sada istu koristi kao izgovor za sve svoje promašaje. Kao i sve dosadašnje, ona prodaje bajku o raju na zamlji, kada Srbija bude primljena u EU članstvo.

U Crkvi mnogi smatraju da će presudnu ulogu imati odnos mitropolita Amfilohija i vladike bačkog Irineja (Bulovića), koji je dosad konce uglavnom povlačio iz senke.

Dakle, manje emocija kada je reč o Evropi, a više konstruktivnog pristupa, naravno uz puno poštovanje svih naših državnih i političkih obaveza, uključujući, naravno, i one ustavne.