О "кредибилитету" осуде генерала Михаиловића говори то да је председник САД Труман 1948, на предлог генерала Ајзенхауера, главнокомандујућег Савезничких снага, доделио Михаиловићу највише одликовање.

Ово је прича о глумцима који играју представе пред малобројном публиком у енклавама. И прича о онима који се не баве политиком, али су у стању да, како рече Тодоровић, иду од села до села, да играју представе за по неколико људи.

Читајући хашку пресуду човек не може да се отме утиску да је њен политички контекст једноставно прогутао правни садржај. Злочини на Косову једном спекулативном конструкцијом директно су приписани осуђеним генералима и политичарима, а посредно и држави Србији.

Можда по некима Косово и није најважније државно питање, али је свакако наша најжешће нападнута вредност. Да ли смо могли пружити после рата јачи отпор тим нападима? Да ли је овај последњи терористички чин демолирања имовине наших фирми, и укидања слободе комуницирања имао некакву генезу?

Има ли веће ироније од тога да карикатурални српски националиста укуца последњи ексер у ковчег Хашког трибунала? Kако је уопште дошло до тога да се правни експерти у Хагу препиру ко сноси већу кривицу што ће се оптуженик из Србије ускоро, можда, наћи на слободи?

Треба да знамо да нико од нас није спреман да се одрекне ни Газиместана ни наших манастира, ни нашег идентитета, језика, писма, историје. Интеграција не може да оде у асимилацију.

Када би овај специфичан балкански симболички расизам, који превасходно еманира Хрватска, био препознат као расизам, изгубио би много на својој привлачности. Наш проблем је у томе што тај расизам у добром делу јавности функционише као истина о рату.

Уколико би нас та међународна заједница изоловала (на пример због Косова и Метохије), алтернатива постоји широм праве међународне заједнице. Чак и у време највећих притисака и санкција, наша роба је налазила пут до тих тржишта.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Пропаст атинске независности није почео са поразом код Херонеје, већ са заборавом хероја палих у тој бици. Тако ни Србија није изгубила Косово 1999, ни 2008, али ће га изгубити када заборави своје хероје са Паштрика, своје погинуле пилоте и своју пострадалу децу.