Дивље пумпе на северу Косова могле би да буду камен спотицања, без обзира на сав ризик политичких фактора који би, евентуално, стали у заштиту оваквог пословања. Разлог је у томе што водеће „пумпаџије“ представљају један од финансијских ослонаца српских странака на Косову.

Шта нас чека пред МСП-ом и колико далеко у прошлост Србија треба да иде не би ли аргументовано доказала да је независност Косова нелегална? Oчекује нас успех уколико изнесемо чврсте правне аргументе и аполитично идемо у прошлост онолико колико то буде требало.

Конститутивни мит историјски зрелог народа не може бити нарушен отимањем територије, али ако без њега останемо, ни нама ни будућим генерацијама неће бити могуће да дамо одговор на питање шта је то што чини везивно ткиво наше нације.

Многи ће овде рећи, па зашто да не, зар нису чињенице о томе како је Србија једини кривац за ратове из деведесетих на Балкану свима познате и утврђене још у истим тим деведесетим? У томе је и други разлог зашто је ова контратужба потребна.

Милорад Додик и други српски представници сумњају да је “догађање народа” осмишљено у Сарајеву да би бошњачки политичари у западним центрима моћи испословали да ОХР наметне Закон о ЈМБ-у по бошњачком укусу.

Правно је ствар сада јасна: Међународни суд је надлежан. Тај суд, међутим, неће ријешити основни проблем: да се сватко суочи са својим властитим злочинима а да својим политикама државе омогуће и помирење и правду за преживјеле и жртве.

За разлику од политичких лидера ОВК, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе представи на „демократском“ Западу као присталицу пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија у Индији

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директна издаја државних интереса, па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема.

Један од кључних аргумената којим албанске власти машу пред очима међународне заједнице је тај да је на Косову успостављена мултиетничност, а да је двојезичност готово епохално достигнуће, стандард над стандардима.

Рачак чак ни за Хаг више није "српски масакр недужних цивила". Али, он остаје злочин ратне пропаганде, који је послужио као изговор за отпочињање једног злочиначког рата. Рачак, по свом карактеру, одговара Глајвицу, инциденту који је режирао Хитлер.