Србија се националног програма, историјски гледано, одрекла још далеке 1914. године. Према мом мишљењу, она је тада имала свој прави стратегијски план – окупљање свих српских области, из свих српских земаља, у једну јединствену српску државу

Навикли "да нас мање воле" и да нам "не желе бити непријатељи", званичници не само ентитета под протекторатом (Српске), него и суверене државе (Србије) нису поводом изјава Кенина и Кирбија ни затражили службено објашњење од амбасада САД у Сарајеву и Београду.

Такав је случај ових дана са питањем Косова и Метохије. То питање је за светску заједницу затворено са стањем какво је данас. Какав је однос домаћих политичара према том питању сасвим је друга ствар. Одлука која је данас наметнута Србији није праведна.

И опет утопистички став, ако држава не зна или не може да заведе ред преко својих страначких директора, нека то уз добру накнаду препусти неком ко може направити позитивну финансијску рачуницу у "Жељезницама". 

Морам да у неку руку браним Карлу дел Понте јер је она наследила политику подизања оптужница од претходника, политику која је била хаотична. Трибунал вероватно није ни успостављен да би успео, већ да би пропао, барем тако неки кажу.

Коментаришући наводе у књизи Дел Понтеова о трговини органима Срба с Косова, Најс је рекао да никад није чуо о томе и да ратови често изнедре застрашујуће гласине, које, како је рекао, треба опрезно обелодањивати.

Више информација из тог тужилаштва стигло је недавно о злочинима почињеним у логорима “Силос” у Тарчину, ОШ “9. Мај”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”, у којима су злостављани и убијани заточени Срби у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године.

Да реакција Министарства спољних послова Србије није била адекватна показала је изјава амбасадора САД Камерон Мантера да ће САД „на све начине подржати проевропске странке на предстојећим изборима“. Није тешко претпоставити зашто је у овом случају изостала реакција МСП-а.

Тачно је - да се нешто кува, кува се.  Да ли је Влада Александра Џомбића могла у претходном периоду више радити и брже нудити поједина рјешења? Да, и морала је. Јесу ли сви министри оправдали повјерење? Нису. Јавност већ одаво зна гдје шкрипи, од здравства до пољопривреде.

Да је неко у Хашком трибуналу све ово узимао озбиљно у разматрање, тешко да не би приметио Орићев значајан допринос стварању “ужасних околности” у Сребреници. Но, судије су показале готово очинску осетљивост према Орићу.