Рецесиона криза, која је у Српску преко ЕУ стигла управо из САД, приписана је корупцији у бањалучком политичком врху. Новој политичкој гарнитури у Србији ултимативно је наложено оно што претходна није урадила: "Зауздати Додика!"

Како треба да се развија Србија у XXI веку и шта треба да буду вредности српског друштва ка којима треба усмеравати свеукупну друштвену енергију? Пред читаоцем НИН-а је 17 инспиративних интелектуалних одговора мислећих људи.

Декларативно, политичари и једне и друге стране залажу се за целовитост Косова, једни као неотуђивог дела Србије (што де факто не функционише већ десет година) а други као независне државе (која ни де јуре ни де факто још увек није успостављена).

Мемоари Карле дел Понте (“Лов – ја и ратни злочинци”) још се нису ни појавили у књижарама а већ су изазвали поприличну узбуну међу онима који претпостављају, или знају, шта ће се у књизи наћи.

Друга фаза јесте формирање Конфедерације Албанија-Косово, и право на референдум. Истовремено треба развијати и захтев за федерализацију Македоније. Што се тиче проблема Албанаца Ћамеријске крајине, једино правилно решење јесте признавање геноцида над Албанцима.

Како су Србија и CIA ометали потрагу за Радованом Караџићем, ко је платио за добровољне предаје хашких оптуженика и о чему су на тајном састанку у Берлину разговарали Карла дел Понте и Борис Тадић.

Господине Монтгомери, заједно с политичким елитама у региону, посебно у Србији, све ове године спречавали сте да чињенице о томе шта се догодило, зашто, како и ко је крив буду спознате и схваћене.

Одлука да се три оптужнице против Милошевића за Косово, Босну и Хрватску споје у један гигантски случај директно је довела до четворогодишњег процеса који би још и сад трајао да оптужени није умро. Далеко боље је било имати три одвојена, узастопна суђења.

Албанци су почели да „изграђују и обнављају“ својa имања у насељу које по подели из 1999. године припада северу, а север припада Србима. То значи да се Албанци полако враћају и на тај део Косова, и уједно, крај приче о подели Косова.

Осудити косовског Србина који узима личну карту квазидржаве да је издајник било би врхунско лицемерје. Пре тога требало би осудити бар две трећине Срба „из Србије“ који су по неколико пута мењали партије због много безначајнијих интереса него што је голи живот.