Пре сто година, Краљевина Србија била је претесна за оно што су њени одговорни, образовани и родољубиви грађани доживљавали као „отачаство“ – данашњим грађанима као и да је ова, авнојевска Србија превелика.

Чедомир Јовановић: Не слажем се с тим да ће у 2010. бити дефинисан статус Косова.

Александар Вучић: Плашим се да ће и једна и друга страна моћи да користе одлуку МСП на свој начин.

Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани. Већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа итд. били су смењени.

Пошто је разбијена СФРЈ, уништена Република Српска Крајина, раздржављена „дејтонска“ Република Српска, српској држави не преостаје ништа друго него да свом снагом брани територијални интегритет барем ове преостале „бадинтерове“ Републике Србије.

Један од кључних аргумената којим албанске власти машу пред очима међународне заједнице је тај да је на Косову успостављена мултиетничност, а да је двојезичност готово епохално достигнуће, стандард над стандардима.

Шта нас чека пред МСП-ом и колико далеко у прошлост Србија треба да иде не би ли аргументовано доказала да је независност Косова нелегална? Oчекује нас успех уколико изнесемо чврсте правне аргументе и аполитично идемо у прошлост онолико колико то буде требало.

„Стратегија за север“, овај узрок свеопште панике и поновне мобилизације свих прогнозера наших катастрофа, документ је који апсолутно ништа ново не говори. Он само најављује шта је у наредном периоду у плану квазидржаве.

Многи ће овде рећи, па зашто да не, зар нису чињенице о томе како је Србија једини кривац за ратове из деведесетих на Балкану свима познате и утврђене још у истим тим деведесетим? У томе је и други разлог зашто је ова контратужба потребна.

Kада би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, она никада није имала ни право на слободно изјашњавање.

Правно је ствар сада јасна: Међународни суд је надлежан. Тај суд, међутим, неће ријешити основни проблем: да се сватко суочи са својим властитим злочинима а да својим политикама државе омогуће и помирење и правду за преживјеле и жртве.