Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Што Латин рече, “укратко”, потка његове емисије је отприлике ова: Круг распада бивше Југославије се завршио, сада треба подвући црту. Хајде да то урадимо овако: ви пристаните да сте ви узрок свега што се ту дешавало.

Еулекс се понаша као власт у земљи. На врху његове листе приоритета је споразум са Србијом о полицији, судству и царини. То је безочно кршење (фомалног) суверенитета Косове. Mи пружамо подршку протестима коалиције организација Косова против споразума Еулекса са Србијом.

Албанци су почели да „изграђују и обнављају“ својa имања у насељу које по подели из 1999. године припада северу, а север припада Србима. То значи да се Албанци полако враћају и на тај део Косова, и уједно, крај приче о подели Косова.

Током 2012. околности су се нагло промениле. Мајсторско надигравање са федералним партнерима и међународном заједницом је створило опште уверење да је Српска дефинитивно одбрањена и извана и изнутра. У први план су избила социјално-економска питања. Глобална криза се прелила у регион и запљуснула РС.

Како су Србија и CIA ометали потрагу за Радованом Караџићем, ко је платио за добровољне предаје хашких оптуженика и о чему су на тајном састанку у Берлину разговарали Карла дел Понте и Борис Тадић.

Срби који не знају на коју страну да се окрену, ни коме да верују. Срби које је оставила држава, а у нову албанску државу не смеју и не умеју да се „интегришу“. Дезоријентисани Срби, слуђени опречним информацијама, конфузни као и вести које им долазе са различитих страна – поново сасвим сами. 

Природно је да нова пракса започне са професором др Николом Кољевићем, јер први потпредседник РС, једини од историјских вођа српског националног покрета у БиХ из 1990, није дочекао пунолетство свога чеда.

Одлука да се три оптужнице против Милошевића за Косово, Босну и Хрватску споје у један гигантски случај директно је довела до четворогодишњег процеса који би још и сад трајао да оптужени није умро. Далеко боље је било имати три одвојена, узастопна суђења.

Најнепријатнији аспект косовског случаја је то да је најављивана хуманитарна интервенција послужила углавном за повећавање обима злочина. У том погледу, Косовски рат има много заједничког са инвазијом Ирака у 2003. години.