Наш став је чврст. Београд има другачији став – да је Косово и даље део Србије. Шездесет пет земаља је већ признало Косово. Косово је члан Светске банке и Међународног монетарног фонда. Дакле, тренд је очигледан.

Термин „геноцид“ се очигледно користи на различите начине. Један је начин „холокауст“, а други „убијање широких размера које врши непријатељ“. Разлика између ова два начина је као између новца са златном подлогом и инфлаторног новца.

Колико год српски званичници покушавали да минимизирају Фејтову иницијативу, не можемо се отети утиску да је у питању синхронизована акција НАТО структура која има за циљ да коначно реши питање севера Космета, и уопште српско питање на српску штету.

Али ако постоје оправдане сумње да је Хашки суд неправичан (види случајеве Орић и Харадинај), онда је ваљда морално јавно сумњати у моралност изручивања грађана таквом суду? Неће бити да се приврженост европским идејама исказује само послушношћу пред захтевима европских политичара.

Национални програм није само буквално парче испсисане хатије, него и досегнуто друштвено стање у коме се, поред политичких нијанси и разлика, спроводи уједначена државна и национална политика, којом се штите сви грађани једне земље.

Можда је Николић мислио и на то да би, рецимо, предузећа из БиХ могла много више да сарађују са предузећима из Србије, користећи се Споразумом Србије и Русије о слободној трговини, али, ипак, о томе нико ништа није рекао.

Од огромног је значаја очување државе и њеног суверенитета. На другом месту је да се очувају националне вредности, интереси Срба који су ван територије наше земље – каже угледни социолог проф. др Зоран Аврамовић.

Судбина Блаце и онога што је открио показаће да ли су САД и косовским Албанцима наклоњене водеће земље ЕУ одлучиле да Косово у 2010. години крене ка томе да буде земља толеранције и разумевања, за шта ју је у 2009. години већ прогласио Хашим Тачи.

Кратак курс из новије историје „две Србије” показаће да се подела разрасла, укоренила у мисли, приче, понашања, менталитет. А једно време се издашно у политичкој сфери гајила. Говоримо само о периоду – од пада Берлинског зида – у коме су данашњи миритељи утицали на оно што данас имамо.

Питање није ко ће први да започне јавни дијалог са Приштином него ко ће први из Београда да реши да је доста реторике која нема упориште у стварности и доста паралелних институција у једном паралелном свету какав је већ заморио и најтврдокорније на Косову.