Divlje pumpe na severu Kosova mogle bi da budu kamen spoticanja, bez obzira na sav rizik političkih faktora koji bi, eventualno, stali u zaštitu ovakvog poslovanja. Razlog je u tome što vodeće „pumpadžije“ predstavljaju jedan od finansijskih oslonaca srpskih stranaka na Kosovu.

Šta nas čeka pred MSP-om i koliko daleko u prošlost Srbija treba da ide ne bi li argumentovano dokazala da je nezavisnost Kosova nelegalna? Očekuje nas uspeh ukoliko iznesemo čvrste pravne argumente i apolitično idemo u prošlost onoliko koliko to bude trebalo.

Konstitutivni mit istorijski zrelog naroda ne može biti narušen otimanjem teritorije, ali ako bez njega ostanemo, ni nama ni budućim generacijama neće biti moguće da damo odgovor na pitanje šta je to što čini vezivno tkivo naše nacije.

Mnogi će ovde reći, pa zašto da ne, zar nisu činjenice o tome kako je Srbija jedini krivac za ratove iz devedesetih na Balkanu svima poznate i utvrđene još u istim tim devedesetim? U tome je i drugi razlog zašto je ova kontratužba potrebna.

Milorad Dodik i drugi srpski predstavnici sumnjaju da je “događanje naroda” osmišljeno u Sarajevu da bi bošnjački političari u zapadnim centrima moći isposlovali da OHR nametne Zakon o JMB-u po bošnjačkom ukusu.

Pravno je stvar sada jasna: Međunarodni sud je nadležan. Taj sud, međutim, neće riješiti osnovni problem: da se svatko suoči sa svojim vlastitim zločinima a da svojim politikama države omoguće i pomirenje i pravdu za preživjele i žrtve.

Za razliku od političkih lidera OVK, Rugova je čitavih 1990.-ih godina uspevao da sebe predstavi na „demokratskom“ Zapadu kao pristalicu pasivnog otpora Miloševićevom režimu tipa Mahatme Gandija u Indiji

Za vreme svih ovih događaja neutralnost JNA se može okarakterisati kao direktna izdaja državnih interesa, pa i kao davanje zelenog svetla hadezeovskim formacijama da sprovedu etničko čišćenje u pojedinim krajevima Istočne Slavonije i Zapadnog Srema.

Jedan od ključnih argumenata kojim albanske vlasti mašu pred očima međunarodne zajednice je taj da je na Kosovu uspostavljena multietničnost, a da je dvojezičnost gotovo epohalno dostignuće, standard nad standardima.

Račak čak ni za Hag više nije "srpski masakr nedužnih civila". Ali, on ostaje zločin ratne propagande, koji je poslužio kao izgovor za otpočinjanje jednog zločinačkog rata. Račak, po svom karakteru, odgovara Glajvicu, incidentu koji je režirao Hitler.