Strah režima od bunta nije strah od NVO sektora i „spoljnog neprijatelja“, već od vlastitog naroda. „Proljeće“ kojeg se boje, nije „obojeno“ proljeće, već „pobuna gladnih“. Pokušaj da se nezadovoljstvo osiromašenog naroda etiketira kao „djelovanje stranog faktora“ ne samo da je bestidno, već je akt očajnika.

Što Latin reče, “ukratko”, potka njegove emisije je otprilike ova: Krug raspada bivše Jugoslavije se završio, sada treba podvući crtu. Hajde da to uradimo ovako: vi pristanite da ste vi uzrok svega što se tu dešavalo.

Euleks se ponaša kao vlast u zemlji. Na vrhu njegove liste prioriteta je sporazum sa Srbijom o policiji, sudstvu i carini. To je bezočno kršenje (fomalnog) suvereniteta Kosove. Mi pružamo podršku protestima koalicije organizacija Kosova protiv sporazuma Euleksa sa Srbijom.

Albanci su počeli da „izgrađuju i obnavljaju“ svoja imanja u naselju koje po podeli iz 1999. godine pripada severu, a sever pripada Srbima. To znači da se Albanci polako vraćaju i na taj deo Kosova, i ujedno, kraj priče o podeli Kosova.

Tokom 2012. okolnosti su se naglo promenile. Majstorsko nadigravanje sa federalnim partnerima i međunarodnom zajednicom je stvorilo opšte uverenje da je Srpska definitivno odbranjena i izvana i iznutra. U prvi plan su izbila socijalno-ekonomska pitanja. Globalna kriza se prelila u region i zapljusnula RS.

Kako su Srbija i CIA ometali potragu za Radovanom Karadžićem, ko je platio za dobrovoljne predaje haških optuženika i o čemu su na tajnom sastanku u Berlinu razgovarali Karla del Ponte i Boris Tadić.

Srbi koji ne znaju na koju stranu da se okrenu, ni kome da veruju. Srbi koje je ostavila država, a u novu albansku državu ne smeju i ne umeju da se „integrišu“. Dezorijentisani Srbi, sluđeni oprečnim informacijama, konfuzni kao i vesti koje im dolaze sa različitih strana – ponovo sasvim sami. 

Prirodno je da nova praksa započne sa profesorom dr Nikolom Koljevićem, jer prvi potpredsednik RS, jedini od istorijskih vođa srpskog nacionalnog pokreta u BiH iz 1990, nije dočekao punoletstvo svoga čeda.

Odluka da se tri optužnice protiv Miloševića za Kosovo, Bosnu i Hrvatsku spoje u jedan gigantski slučaj direktno je dovela do četvorogodišnjeg procesa koji bi još i sad trajao da optuženi nije umro. Daleko bolje je bilo imati tri odvojena, uzastopna suđenja.

Najneprijatniji aspekt kosovskog slučaja je to da je najavljivana humanitarna intervencija poslužila uglavnom za povećavanje obima zločina. U tom pogledu, Kosovski rat ima mnogo zajedničkog sa invazijom Iraka u 2003. godini.