O "kredibilitetu" osude generala Mihailovića govori to da je predsednik SAD Truman 1948, na predlog generala Ajzenhauera, glavnokomandujućeg Savezničkih snaga, dodelio Mihailoviću najviše odlikovanje.

Ovo je priča o glumcima koji igraju predstave pred malobrojnom publikom u enklavama. I priča o onima koji se ne bave politikom, ali su u stanju da, kako reče Todorović, idu od sela do sela, da igraju predstave za po nekoliko ljudi.

Čitajući hašku presudu čovek ne može da se otme utisku da je njen politički kontekst jednostavno progutao pravni sadržaj. Zločini na Kosovu jednom spekulativnom konstrukcijom direktno su pripisani osuđenim generalima i političarima, a posredno i državi Srbiji.

Možda po nekima Kosovo i nije najvažnije državno pitanje, ali je svakako naša najžešće napadnuta vrednost. Da li smo mogli pružiti posle rata jači otpor tim napadima? Da li je ovaj poslednji teroristički čin demoliranja imovine naših firmi, i ukidanja slobode komuniciranja imao nekakvu genezu?

Ima li veće ironije od toga da karikaturalni srpski nacionalista ukuca poslednji ekser u kovčeg Haškog tribunala? Kako je uopšte došlo do toga da se pravni eksperti u Hagu prepiru ko snosi veću krivicu što će se optuženik iz Srbije uskoro, možda, naći na slobodi?

Treba da znamo da niko od nas nije spreman da se odrekne ni Gazimestana ni naših manastira, ni našeg identiteta, jezika, pisma, istorije. Integracija ne može da ode u asimilaciju.

Kada bi ovaj specifičan balkanski simbolički rasizam, koji prevashodno emanira Hrvatska, bio prepoznat kao rasizam, izgubio bi mnogo na svojoj privlačnosti. Naš problem je u tome što taj rasizam u dobrom delu javnosti funkcioniše kao istina o ratu.

Ukoliko bi nas ta međunarodna zajednica izolovala (na primer zbog Kosova i Metohije), alternativa postoji širom prave međunarodne zajednice. Čak i u vreme najvećih pritisaka i sankcija, naša roba je nalazila put do tih tržišta.

Razlika je samo u prioritetima, a ne u vrednosnim sudovima. Jer, ono što je Zlatku Lagumdžiji ili Sulejmanu Tihiću uvek na prvom mestu, u 2013. ne nalazi se u vrhu top-liste Baraka Obame i Angele Merkel, sticajem raznih okolnosti, od sukoba u Siriji do uzdrmanog evra.

Propast atinske nezavisnosti nije počeo sa porazom kod Heroneje, već sa zaboravom heroja palih u toj bici. Tako ni Srbija nije izgubila Kosovo 1999, ni 2008, ali će ga izgubiti kada zaboravi svoje heroje sa Paštrika, svoje poginule pilote i svoju postradalu decu.