Pre sto godina, Kraljevina Srbija bila je pretesna za ono što su njeni odgovorni, obrazovani i rodoljubivi građani doživljavali kao „otačastvo“ – današnjim građanima kao i da je ova, avnojevska Srbija prevelika.

Čedomir Jovanović: Ne slažem se s tim da će u 2010. biti definisan status Kosova.

Aleksandar Vučić: Plašim se da će i jedna i druga strana moći da koriste odluku MSP na svoj način.

Srbi se sa Sarajevom kao svojim glavnim gradom teško mogu subjektivno identifikovati već samim tim što su iz njega velikom većinom proterani. Već prvih dana rata bezmalo svi kadrovi srpske nacionalnosti koji su se zatekli u Sarajevu na čelu privrednih preduzeća, banaka, medijskih kuća, klinika, fakulteta, škola itd. bili su smenjeni.

Pošto je razbijena SFRJ, uništena Republika Srpska Krajina, razdržavljena „dejtonska“ Republika Srpska, srpskoj državi ne preostaje ništa drugo nego da svom snagom brani teritorijalni integritet barem ove preostale „badinterove“ Republike Srbije.

Jedan od ključnih argumenata kojim albanske vlasti mašu pred očima međunarodne zajednice je taj da je na Kosovu uspostavljena multietničnost, a da je dvojezičnost gotovo epohalno dostignuće, standard nad standardima.

Šta nas čeka pred MSP-om i koliko daleko u prošlost Srbija treba da ide ne bi li argumentovano dokazala da je nezavisnost Kosova nelegalna? Očekuje nas uspeh ukoliko iznesemo čvrste pravne argumente i apolitično idemo u prošlost onoliko koliko to bude trebalo.

„Strategija za sever“, ovaj uzrok sveopšte panike i ponovne mobilizacije svih prognozera naših katastrofa, dokument je koji apsolutno ništa novo ne govori. On samo najavljuje šta je u narednom periodu u planu kvazidržave.

Mnogi će ovde reći, pa zašto da ne, zar nisu činjenice o tome kako je Srbija jedini krivac za ratove iz devedesetih na Balkanu svima poznate i utvrđene još u istim tim devedesetim? U tome je i drugi razlog zašto je ova kontratužba potrebna.

Kada bi kršenje ljudskih prava predstavljalo argument za nezavisnost, mnogo više razloga za secesiju bi imala srpska nacionalna manjina u Albaniji. Međutim, ona nikada nije imala ni pravo na slobodno izjašnjavanje.

Pravno je stvar sada jasna: Međunarodni sud je nadležan. Taj sud, međutim, neće riješiti osnovni problem: da se svatko suoči sa svojim vlastitim zločinima a da svojim politikama države omoguće i pomirenje i pravdu za preživjele i žrtve.