Podrška „matjuške“ Rusije je po značaju gotovo ravna onoj iz matice, ili čak i važnija u trenucima kada Srbija, kompromisima na bezalternativnom putu u EU, razočara ne samo Banjaluku, nego i Moskvu. Možda je i to objašnjenje što je Dodik imao rekordan broj susreta sa Lavrovim, Šojguom, Milerom, pa i Putinom.

Osnova jednog naroda, njegova suština, jeste njegova istorija i kultura. Povratak sopstvenim tradicijama, veri, istoriji, jeziku, pismu od izuzetnog je značaja za oporavak srpskog nacionalnog bića. Forsiranje pozitivnih kulturnih sadržaja doprineće moralnom ozdravljenju posrnule nacije.

Čovek je po svojoj prirodi homo adorans, biće koje slavi i raduje se. U svim epohama i kulturama čovek vapije za besmrtnošću i večnim vremenom. Zato su praznici (religijski i svetovni) svojevrsno poricanje sveta i istorije

Da bismo mogli da pričamo o kompromisu, potrebno je prvo da imamo definisane minimalne interese srpske strane. Koja je donja crta? Da li je ona određena?

Osnovni medijsko-politički zadatak Druge Srbije je da pokaže: 1. da je u Srbiji vladajuća ideologija zapravo fašistička, i 2. da fašizam nije samo trenutna pojava, već da je on trajna karakteristika srpske istorije. 

Metoda cenzure je dostigla svoju grotesku u nedavnom slučaju prijedloga budžeta za 2014, kada je Vlada protivzakonito uputila budžet u proceduru po hitnom postupku, dajući pri tome poslanicima 4 dana(!) za analizu najvažnijeg državnog dokumenta. Pri tome je budžet dat u potpuno netransparentnoj formi.

EU niti je socijalistička Jugoslavija, niti funkcioniše po principu izdržavanja „podobne klijentele“, niti narodi u okruženju žele obnavljanje jugonostalgije u evropsko-zapadnobalkanskoj varijanti, niti ikome, sem kao „korisni izvršioci naloga“, ovakve evroutopističke kvazielite – dugoročno trebaju.

Ričard Dokins bi morao, kao naučnik, da ponudi i drugu stranu priče; naravno, ako zna nešto o tome. Jer, koliko čuvene reči "mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna" važe za pravu Bibliju toliko stoje i za Dokinsovu "ateističku Bibliju".

EU je do sada najviše podrške davala uspostavljanju zajedničkih institucija BiH, koje su se izrodile u pravog birokratskog monstruma: „izgrađene“ pod patronatom EU i SAD sa preporukom da mesto u njima bude dobro plaćeno, gomila tih institucija ne služi ničemu korisnom, a njihovi debelo preplaćeni funkcioneri prosto gutaju novac poreskih obveznika RS i FBiH.

Jednaki tretman za žrtve masakra ukoliko oni nisu Evropljani (pa i da su muslimani), za sada liči na nemogući san. Nema svečanih rezolucija u znak poštovanja i sećanja na hiljade avganistanskih ratnih zarobljenika koji su bili pomlaćeni kao životinje.