Ujedinjeni u razjedinjavanju srpske teritorije, počev od koalicije na vlasti do predsednika Srbije, igraju ruski rulet na srpski način, u kome je smrt Srbije zagarantovana, jer će pištolj biti napunjen sa svih sedam metaka. Neće biti nijednog praznog mesta, ni ćorka, niti šanse da Srbija preživi.

Poslednjih godina Srbi su jedinstveno ustajali u Sarajevu protiv svakog predloga zakona koji je protivrečio Ustavu BiH: nije bilo suštinskih razlika među poslanicima SNSD-a, SDS-a, PDP-a i DNS-a. Tih razlika ne bi trebalo da bude ni ubuduće.

Niko ne istražuje kakve su prave, zasad skrivene namere SAD u odnosu na srpske prostore, a one lako mogu biti vezane baš za energetske tokove. Recimo, da se preuzimanjem celog Kosova i utapanjem Republike Srpske u unitarnu muslimansku Bosnu otvori put islamskim zemljama.

Ono što Cvijanovićeva naziva “komunikacijskim mostom”, Zlatko Lagumdžija ismeva tvdnjom da se takvim shvatanjem mehanizma koordinacije BiH predstavlja kao “poštansko sanduče”, što on, je li, neće dozvoliti. 

Srbija je obogaljena, privremenim gubitkom Kosmeta, a na putu je i osamostaljenje Vojvodine. To samo govori da novi gospodari sveta izgleda smatraju da Srbi jedino zaslužuju takozvanu predkumanovsku Srbiju. Srbiju bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Raške.

Razlika je samo u prioritetima, a ne u vrednosnim sudovima. Jer, ono što je Zlatku Lagumdžiji ili Sulejmanu Tihiću uvek na prvom mestu, u 2013. ne nalazi se u vrhu top-liste Baraka Obame i Angele Merkel, sticajem raznih okolnosti, od sukoba u Siriji do uzdrmanog evra.

Na početku priče o telefoniji u kojoj je tek svaka peta vest o radu signala na Kosovu tačna, trebalo bi da pokušamo da napravimo jednu rekonstrukciju događaja koji su prethodili ovom potezu.

Najjača opoziciona stranka nanovo ističe svoju nebuloznu tezu o nepostojanju vanjske ugroženosti za Republiku Srpsku. Tvrdi se kako je ugroženost izvana politička fatamorgana, fiktivni, nepostojeći neprijatelj i slično.

Istina o neuspehu jednog megaprojekta u postpetooktobarskoj Srbiji koincidira sa istim takvim neuspehom s kojim se suočavaju srednjoevropske i istočnoevropske zemlje u tranziciji, a važnije, sa neuspehom istog projekta u članicama EU, pa i u SAD.

Tako braća iz Tunisa, Jemena, Alžira i sl. naravno nisu shvatila da domaći zakoni ne predviđaju da se zarobljenicama otkidaju glave. I jedino su, izgleda, shvatili kada im je Šemso rekao: „Ko hoće da brani BiH – linija fronta je tamo, pa izvolite“, zato što je išaretom pokazao pravac i dodao njima razumljivo – bujrum.